ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Портрет
Црта ме Олег Никитин на Старом Арбату.
Црта ме угљеном.
Црним рукама.
-Гледај преко мене, и не померај главу! – говори.
И ја гледам преко њега, у једног црнца, на Старом Арбату.
Црнац има беле зубе.
Беле као стољњак моје мајке.
Има и девојку која говори руски.
Олег ме црта и уједа се за усну.
Криви врат да ми види душу.
Угљеном хоће да је осенчи.
И ја ћутим.
Нећу да му кажем.
Да је не носим увек са собом.
Мучи се Олег Никитин.
Не види да му намигујем.
Црта ми очи.
Пуне путева и мора.
И усне од пола метра.
Почињем полако да се заљубљујем у себе.
Као у једну Оливеру у црвеној хаљини.
На Старом Арбату, док ме црта Олег Никитин.
Црним угљеном који пуца у његовим рукама.
Чим ми је дошао до јабучице.
И рекао: – сад гледај у мене!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
