ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Писмо из Доњецка
Шта да ти пишем, мила моја, кад су ми писма постала умрлице.
Чим зинем, по једна смрт кроз прозор улети.
Рат није ни почео, а од мртвих више не може да се живи.
Јутрос су убили Гивија, тамо где си једном хранила птице.
И не дај Боже да ти сад дотакнем руке.
Ово ништа што држим, показало би шта од тебе кријем.
У суседству живи убијена старица, и неколико деце без ногу.
Јуче смо ишли у шетњу, и причали о пролећу.
Мисли шта хоћеш, али у Доњецку се још увек живи. Јесте мраз, али пуно је топлије него на Криму.
И сав сам ти некако од врелине, мада ми је ноћ најтежа.
Тад мртваци пуцају у себе, и ја се бојим, пуно се бојим да не промаше.
