ГОРАН ЛАЗОВИЋ НА ТИЧЈЕМ ПОЉУ: Шајкача међу шљивама!
Фото: З. Шапоњић
-Не каже се амбар него хамбар! – подучава ме комшија, тек пристигао из Немачке.
Има златан сат и зелене патике, и телефон који кошта “ кол’ко и лимузина“.
Кад сам упитао: где живиш у Минхену, одговорио је:-у једном селу близу града!
Тамо ради двадесетак година, у млекари, али се, каже, не виђа са кравама.
И показује фотографије:-ово је шеф, а ово до њега сам ја, његов заменик!
Нуди ме скупим цигаретама, он, због кога смо сваког јуна наставницима говорили: – заслужио је двојку, није галамио на часу!
-Сад имам три аута и кућу у Сарајеву.
И не би’ се мијењ’о с онима што су факултет завршили.
Кол’ко и’ само има што ниђе не раду!
-И велиш, не каже се амбар него хамбар?
-Ја, болан. Хамбар, него како?! Да те Њемци чују, смијали би се!
-Како се тај хамбар зове на немачком?
-Никако! У Њемачкој тога нема, а да има Њемци би и за то смислили ријеч, још ти не знаш која је то култура.
Замиче мој школски друг низ сокак.
Појављује се дуга.
Из Слатинске реке излази и утања у Лим.
Петак је, пазарни дан, и тад је најлепше умрети у Бродареву.
Право са пијаце, људи сврате на сахрану.
Кад се наједу и напију, питају:-који је овај што је умро?
Жали ли га жена и јеси ли видео ко највише плаче, гракћу одиве са прозора.
У Бродареву, где су некад продавали трешње у алуминијумском тањиру, испод липе, код Миралемове продавнице.
Улица мирисала на пите!
Поштар Хаџо се пео на бандеру и затезао телефонске жице!
Код Скендера се куповали врући сомуни и округли хлебови.
Онима који нису имали пара, кифле је давао за јаја.
Преко пута школе, била Шаипова посластичарница.
Изнад фрижидера држао Титову слику и пешкиром је бранио од мува.
Фото: З. Шапоњић
Фабриканти, у плавим блузама, враћали се кућама с памуком у коси.
Ишло се и у колективну садњу борића!
Штафета се носила трчећи, све до Андријине воденице, одлазило се и код доктора Вање на преглед уста.
Он није правио разлику између здравих и покварених зуба.
После је ухапшен, зато што је лагао да је доктор.
Био само Рус!
Није се ни тада читало у Бродареву, али радила је – Месна народна библиотека!
У Магдиној магази, имала тешка врата и лепу библиотекарку, неку Новку , Аничић, а она била црнокоса и душевна, и није умела да каже не могу и нећу.
Ми још деца, виркали кроз кључаоницу и гледали шта она то ради кад јој дође мушко, жедно знања.
Памтим њена гола леђа!
И дебеле књиге које је стављала испод главе.
Очи сам нажуљао на кључаоници!
Имала је Новка шарене сисе са жутим круговима!
После сам их цртао на часовима ликовног!
И говорио – то је сунце!
У Бродареву, где смо се радовали доласку мечкара.
И рођака са Тичјег поља, који су стизали на коњима, натовареним кацама, бисагама, зобницама, пређом и вуном, препланули, у плавкастим и црним фањелама.
Дванаест километара су прелазили за непун сат!
Бабу Милунику сам љубио у руку а ове друге гледао у очи, и чекао да ми нешто дају!
Кад нису имали баш ништа, давали су ми јабуку или коња да појашем.
Соњечка отишла да спава.
Ибарска магистрала јој напунила уши и испразнила желудац.
Испред Злакусе је питала:-колико још?
-Тек смо на пола пута!
-Могао си мало ближе да се родиш!
-Могао сам и да се не родим!
-Тад бих имала само мужа, и сањала да негде постојиш!
Појављује се мајка, на капији која не може да се закључа од очеве смрти.
-Јеси ли то ти, сине, ил’ ми се чини?
-Чини ми се да јесам, мајко!
Оронула старица моја, чим је погледам, она се усправи.
Приноси кафу!
-Дај нам по једну цигару, па да се испричамо к’о људи!
Како је вријеме у Београду?
-Онако…!
-Ни овђе није боље, никако да загрми!
Цана Шапоњић јој послала чинију згорелог кајмака.
-Није требало, имам свега кад ти дођеш!
Соњечка се пробудила, и почела са спремањем вечере.
Мајка је загледа.
-Свиђа л’ ти се?- питам.
-Фина је, само пуно лијепа!
Је л’ много школована?
-Сад ће да докторира!
-Могла је то оставити и за после!
Пролазе камиони претоварени дрвима.
Црне лимузине и стари трактори.
Фото: З. Шапоњић
Пролазе и моје удате и разведене школске другарице.
И нечија ситна деца трче за њима.
Мачка, која се тек омацила, завлачи се под мајчину столицу.
-Прво њу и птице нахраним, онда мислим да л’ си будан! И нећу да те зовем, док се не јавиш!
У великим градовима се спава до подне, а после људи једни друге питају кол’ко је сати!
Соњечка се прислонила уз зид камене куће.
Греје бубреге, и похотно намигује.
Прејела се чистог ваздуха.
Јасен се раширио, у подножју нанизане куће, као косци у задњем откосу.
Нема коза.
Нема више ни крава у Бродареву!
-Има ли људи, мајко?
-Има, али не дај Боже да ти нешто затреба!
Соњечка се окреће.
И уздише.
Тврд јој кревет, голем јастук, смета јој и густ мрак.
-О чему мислиш? – пита.
-Како си ружна кад спаваш у спаваћици!
Ујутру је са мајком отишла на гробље, да упозна најбоље Лазовиће.
Оставиле ме да се снађем и нађем некога од оних које не познајем, да нас превезе до Тичјег поља.
-За те паре могу купити карту за Јерусалим! – кажем таксисти.
-Ми тамо не возимо, само до Комарана и Заступа! Ето, познајем ти мајку, ја би’ то за њу учинио.
-Не за њу, него за паре!
-И то што кажеш, нађи ти неког другог, у мене су старе гуме, не би’ волио да ме боли глава!
Лим зелен, као душа једне Рускиње над Бајкалом.
Мост нов, онај стари вода однела.
Са њим отишле шупље и труле даске из којих је излазио страх.
Улазимо у Гробнице.
Уређене куће Ђурића, Богдановића, Гојака, има и Лазовића.
Виде Ракоњац залива купус.
Био је први отправник возова у Бродареву.
Сви његови стричеви навијали за краља и отаџбину.
На Божић четрдесет и друге, опколили их партизани и побили.
Видова баба, у знак жалости, носила седам црних марама, једну на другу.
Пут излокан, идемо куда је ишла река, рупчаге и увале, одломљено камење и пањеви, из шуме провирују орнице са љутом травом, чамују и завлаче се у даљину.
Нигде никога, а сунце упржило, припекло да мозак изгори.
Промичемо поред кућа Радивојевића, ту су и Јарчевићи.
Самоћа ограђена врљикама.
Пред једним амбаром старински шпорет, на њему вргањи и лисичарке.
Оџак покривен тањиром.
Шајкача заденута за младу шљиву.
Изашли смо на Локву и идемо страном, до потока.
Он бистар, змијаст и у њему поцепана лопта са испраним шарама.
Долином се стиже до Словића, а лево продужује ка Тичјем пољу.
Сусрећемо повијену старицу, два штапа јој у рукама, торба на рамену, и из ње вири вретено.
Нудим је цигаретама.
-Боље да си ми дао метака, да се браним од вукова! – говори кроз шкрбине, и смешка се, захвална Богу што је некога срела и попричала.
-Колико имаш година?
-Мало више него лањске године!
-Како си са здрављем?
-Да не памтим пуно, била би’ к’о ђевојка!
И стижем на земљу прађедовску.
На Тичје поље које се истегло к’о тепсија циганска.
Кукавица ме одмах опазила.
Јавља се са Озрена, док гледам у село, где нема ко да ме дочека.
Косан Лазовић и син му Милољуб отишли у Крагујевац.
Радојка заспала.
Горан се забавио пчелама.
Испред куће велики кавкаски овчар.
И он се презива Лазовић.
Осетио да смо род, па режи.
Заборавио одакле је дошао.
Сад боље лаје на српском него на руском.
-Ујешће те, не прилази му! – каже Соњечка.
-Лазовићи не беже од пашчади и ниједно их није ујело, сем оних које су нахранили!
-Ти си луд! – говори, као да смо у кревету.
Мајка пришла уз дрвени кућерак наткривен сламом.
Кроз брвна излази мирис млека и сира.
Косан је домаћин, има говеда и оваца, оштрих коса и бикова.
Кад је небо голишаво, без облака, изађе пред кућу и гледа у Бјеласицу.
После се окрене према гробљу.
И кавкаском овчару прича какав ми је био прађед, Никола.
Коме ће, ако њему неће?!
И коме другом, кад другога нема?!
-Хајте овамо! – виче Радојка, забрађена марамом.
Образи јој топлији од врућих кромпира.
Љуби нас и грли, приноси сир и кајмак, паприке пуњене млеком, хељдопиту, врућу погачу, кукурузу, доноси и некакав сир који се растеже као плетеница, пршуту, и питу од тикве, ређа кувана јаја и јардум, салату са павлаком, гурабије и све се снебива у ћошку: – да сам знала да ћете доћи, купила бих нешто и у продавници!
И мерка Соњечку, мало – мало, па јој очи падну на њен стомак, а она ме гура испод стола, и шапће:-волела бих да спавамо у оној кућици поред извора!
-Мени се ноћас не спава, могли бисмо да одемо до гробља!
Пас хрче.
Завукао главу у предње шапе, очи не отвара али понекад замахне репом.
-Можда сам неприкладно одевена?- каже Соњечка.
-Шта имаш испод мајице?
-Ништа!
-За гробље ти више и не треба.
Прешли смо преко две прескакаљке, остале од торова, и угаженим путељком газимо долином.
Месец чучи иза гробљанских крушака, као Солунац пред кућним прагом.
Соњечкине брадавице напипуљиле од хладноће, и ветра који ковитла од Дубочице.
-Јеси ли гладан?- пита на месечини.
-Мало ми је претопло, Соњечка!
-А зашто ти не пијеш млеко? – узвраћа.
Мајица јој је под мојом главом.
-Све ово што видиш, некад је било Николино, а он је био Мартинов.
Мартина су звали – Зеко. И он је имао још Сретка и Аврама.
Аврам је изродио Сима, Мирка и Стефана, а Сретко Јеврема, Петра, Мијана и Јосифа.
Николини синови су били Лазар, отац мога оца, мој ђед, Тодор, Радисав и Данило.
Косан је од Аврамове лозе и отац му је био Симо.
-И какве то везе има са млеком?- пита Соњечка, привлачећи ми руку грудима.
-Никола је био богат човек, имао више од двеста оваца, обраћивао земљу, имао силну шуму, говеда, и новац је претварао у злато.
Онда су једне ноћи дошли мујезини.
Витлали зеленим барјацима, опколили кућу и чељад истерали напоље.
Деца су вриштала.
Знали су да Никола има дванаест ока злата. То је скоро петнаест килограма.
Женама су наредили да помузу овце, моја прабаба је подлагала ватру испод великог казана.
Тражили су од Николе још пола оке злата.
-Немам! – јаукао је, док су га тукли бичевима и тољагама.
Он је те ноћи појео килограм меда и килограм соли, отварали су му уста и сипали у грло.
Кад је млеко прокључало, ставили га у казан, и скували.
Мог прађеда, Николу!
Ето, зато ја не пијем млеко, љубави моја!
Одједном је загрмело.
Месец нисам могао да погледам.
Висио ми је изнад главе.
Преполовљен.
Соњечка се очас обукла, и рекла:-идемо, Лазовићу!
Миловали смо Николину камену крстачу над утонулим гробом.
Милићу Лазовићу запалили цигарету.
Јаукнуо сам над Здравковим и Батрићевим гробом.
Батрић је био најбољи сјенички матурант.
Гром га нашао међу јелкама и овцама.
На гробу бабе Милунике, која је живела дуже од једног века, нешто је шушнуло.
-Не бој се, то је само птица!- окуражила ме Соњечка, дрхтећи.
Пробудио нас Косан, негде око пет.
Саплео се са закланим јагњетом у наручју испод нашег прозора.
-Какви сте ви то људи? – питала је Соњечка, жмурећи.
-Никакви, док се не пробудимо!
Слатко од дивљих јагода и вода са извора стајали су на столу.
Кафа се кувала на жару.
На другом крају су ређани уштипци, и мирисало тесто.
Мајка је гледала у икону Св. Аранђела.
-Види ли се одавде Ловћен? – питам Радојку.
-Кад је пуна кућа, одавде се све види!
Њен син Милољуб и Горан Лазовић су будућност Тичјег поља.
Неожењени, а никад јачи!
Косан је радио у крагујевачкој “Застави“.
Кућу и тамо направио.
Од муке и мало пара обезбедио кров сину јединцу.
Од њега не тражи ништа, само унучад.
Хоће да их прошета по Озрену, да им прича о вуковима и медведима и да их гледају заједно кад измиле из Дубочице.
Јагњад тад пиште спаситељским гласом.
Пред Косаном, који је озидан од поштења и лековитији од јелове смоле.
-Спав’о си у прађедовској кући, јеси л’ штогод сањ’о? – пита.
-Нисам могао да заспим!
-Хоће то кад се промијени кревет!
Ено, подно оног прозора, наздравље теби, Никола је страд’о!
Од катила и душмана!
Био је људина, да таквијех више неће бити у Лазовића.
Ватра нам се ломи у очима.
Додајемо храстове суварке и померамо камење.
Гледамо се преко дима.
И један другоме нехатно прилазимо.
Грлимо се поред жара, загледани у земљу посницу, камењарку, гладну зноја и крви, и причамо о Жарку, Брану и Ранку.
Помињемо Аца и Данила.
И бабу Крстину, која је на Тичјем пољу родила Равиојлу.
Звали је Рајка, била мелем-жена!
И кад је умрла, ја јој у сандук убацио неколико зрна тичепољског семена.
-Отац ти је био учен и честит човек.
Идеш по том бијелом свијету, тамо има највише онога што ти не треба, чувај главу и пази да га не обрукаш. Он би се и мртав наљутио, знаш добро кол’ко те је волио! – прича Косан.
Загледан у камен, никао из земље.
Дотрчава Соњечка.
Показује вунене чарапе.
Везене, пуне шара ливадског цећа, плела их баба Милуника до пред смрт.
Једна остала за два прста краћа.
Рекла:-завршићу ја то брзо!, окренула се према Светом Аранђелу и није се пробудила.
-Откуд ти то?-питам.
-Добила на поклон од Радојке!
Грли их, љуби, прислања на недра, босонога Соњечка, са жеравицом подно чела.
Косан окреће велики земљани ћуп.
Уместо поклопца, ставио папирни џак и обмотао га танком жицом.
Унутра наређао јагњетину!
-То се не може јести! – кажем.
-И ја тако мислим, не може док се не скува!
Има Косан и кћерку Јованку.
Унуке Јелену, Милицу и Јовицу.
Кад дође лето, дођу и они.
Растрче се Тичјим пољем и “ не можеш да их разликујеш од јагњади“!
Тичепољске куће су под шиндром, неке опшивене лимом, а појате и помоћне зграде покривене сламом.
Без крова са сламом нема доброг сира!
-Овђе се живи до зиме! – прича Косан.
-Шта тада радите?
-Причамо, и помало ћутимо! И највише гледамо у ватру.
Мајка седи на прагу, карлица јој у рукама, чека Соњечку да јој принесе опанке.
Хоће Радојку да одмене.
Да направе мало нереда у млекару.
-Додај ми ту флашу са мученицом! – виче Косан.
Скида шајкачу, крсти се и стреса.
Ракија од дивље крушке.
Удара у срце и прецизнија од руске гранате.
-Ово је пио твој ђед Лазар, жао ми што га не памтиш!
-Какав је био?
-Чист човек, ето ти, па ти сад види шта то значи!
Пригрлио Косан Соњечку, а њој срце заиграло.
Одјекује:- свиђа ми се код ђевојке, дуга коса на увојке!
Певам и ја:-ова кућа на сред села, направљена за весеља!
Соњечка се расплакала.
Мало смо заборавили на ватру, повукла нас флаша и одвела на Врело, ниже кућа.
Гледамо према Сјеници.
Отуд стижу орлови, гладни и крештави.
Прилази Радојка, носи нарамак руде вуне.
-Немам шта друго, ево вам ово, па нек’ ти ова ђевица полувер исплете!
Љуби је Соњечка, и опет брише сузе:
-Ви то решили да ме убијете?
-Нисмо ти, ћерко, ми од те сорте. Да смо убијали, не бисмо ни преживели.
Него, додај ми ту мученицу!
Путем иду човек и бели коњ.
Кад запевамо, они застану.
-Ено нам рођака Радојка, са Моником Белучи! Она млада, још не да да се јаше – виче Косан.
То нам је сад једина и најљепша ђевојка на Тичјем пољу, зато смо је тако и прозвали.
