ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Мирко Тица, човек као кућа!
-Још ти не знаш какав је то човек! – каже жена коју не познајем.
Прича ми то у Бачкој Паланци, где се сви знају, међ’ смиљем и босиљем, говори гласно о Мирку Тици и као да јој медењаци испадају из уста.
Сем добра, он не зна друго да уради.
Зна га од малих ногу и убеђује ме да је знала да ће бити велики.
-Био је другачији од друге деце! И није заборавио своју школу и цркву!
Кад је отишао у бели свет, овде је био мрак.
Тада ни у Санкт Петербургу није било пуно светлије.
Од “Пулкова“ до хотела гледао је у пуста поља, године 1993!
Пут кривудав, пун рупа и закрпа.
Московски проспект се скривао иза лепоте имена, а било је у њему и станова без воде.
И спаваћих соба пуних кишнице.
Мирко Тица, који је за Русе и архитекта и привредник, човек од угледа и поверења, и реч му има важност печата, очас је отопио Северну Венецију.
И с тугом гледао на старе петербуршке кровове.
Надлетао их знањем и сновима, у духу презимена, додавао лепоту и постајао домаћин у гостима.
-Никада овде нисам био странац! – каже.
Руску браћу звао на славу.
И пекао прасе, својеручно.
И све му било јасно, осим – како то Руси умеју да чекају у реду?
Стављао руку на очи и гледао Србе како хоће мимо реда.
Да буду испед онога ко је први!
Накупио се Мирко ветрова и хладних киша питерских.
Кад му је било најтеже, његове две кћерке су говориле – можеш ти то, тата!
Сад има унуке.
И најпоноснији је деда.
Лепе приче за њим трче.
И врапци му, кад им затреба, говоре – и ми смо ‘тице!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
