ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Мајчина рука!
Дође Нићифору Аничићу мајчина рука некад у сан.
Спусти се на раме, и пита – боли ли те нешто, сине?
Јеси ли жедан?
Рука која га је миловала и повијала.
И држала, док су се пели уз страњанске стране.
Махала му из Грончарева.
Мајчина рука, на коју сад миришу Нићифорове руке.
И он их прекрсти кад прича о деди.
Јунаку, који је имао петорицу браће.
Сва шесторица војевали у Балканским ратовима.
Били и у Првом светском.
Најстаријем кости остале на Церу.
Звао се Јеремије.
И сад мртав понекад запева у Текеришу.
Милун, Исаило и Јаћим за Србију дали животе.
Нису имали ништа друго!
Сад немају ни гроб.
Деда Косто – преживео, али није утекао ранама.
Остао Ацо, није имао потомака, али је свој деци био деда!
Нићифор је од њега учио да гледа у Сунце.
Тада се историја није читала него слушала.
Чим нешто није јасно, јунак заврне рукав или ногавицу, па гледај где је Албанија и какав је Солун.
Српске куће су имале више медаља него соба.
Солунци се дошаптавали са Јадовником.
Тада, кад су комунисти сахрањивали Бога.
Нићифор је имао пет година кад су му кућу запалили.
Сећа се јула четрдесет и треће.
Изгорело село.
Остала само душа, неогарављена.
Зиму је презимио у туђим подрумима.
Грејала га мајчина рука.
Запатило се то миловање, и из њега изникла мајчина душица.
Нићифор Аничић.
Лековит, не разуме се у медицину, али о души зна више од сваког лекара.
Седамдесет и четврте напустио родну груду.
Бели свет и празан кофер пун наде.
Знањем и поштењем, стигао где је наумио.
У Африци га сад зову – Ник!
Велики Ник!
Зар Аничић може бити мали?
Блаженопочивши Алексеј га даривао Крстом Светог Сергеја Радоњешког.
За Патријарха Кирила, Нићифор је брат.
Исто као што му је Русија сестра.
И док о њој прича, гледа у Србију.
Одакле му мајчина рука долази у сан.
И опет пита – боли ли те нешто, сине?
Он јој одговара:
-Боли ме Србија, мајко!
Боли, оваква каква јесте!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
