ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Лијепа Фатма!
Tи си нешто к’о наш Авдо Сидран.
Како га, болан, не знаш?!
Ја га гледала у Зворнику.
Пио пиву.
Прислонио се уз дрво и помер’о ногавице.
Да и’ не запиша.
Одавле се оженио.
Жена му фина, млада.
Само се ја за њега не би’ удала!
Нит’ би ме он уз’о.
Моје било к’о што је било и његово.
Само су мене звали – лијепа Фатма.
Могу ти и слике показат’.
Имала сам ноге за несвијест.
И не замјери што сам душевна.
Шта има везе што си Србин, и ја сам була, па се не љутим.
И велиш, ниси гладан, нећеш ћевапа.
Е,вала, ‘оћеш, макар се ја не звала Фатма.
Ето, да се опет зарати, би л’ ме мог’о убит?
-Не бих, Фатма, а ти мене?
-Не знам, чини ми се не би’, ал’ човјек никад не зна док не проба!
Зато и велим, ‘ајде, узми ћевапа!
Горан Лазовић
