ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Како сам постао мурал?!
Нагледао сам се добрих људи у Добоју, и насањао лепих снова у кафани “Точак“ .
То је био град Банета Вишта.
И једне студенткиње којој не памтим име: сваки стих је плаћала пољупцем, и веровала да се зовем Рилке!
-Жао ми што ниси Србин, да јеси сад би’ те пољубила у уста!
У граду где липе после поноћи ходају главном улицом, и миришу као матуранткиње после првог бала.
Освитао са бившим председником државе!
-Ситуација је крајње сложена! – причао пред јутро, и викао:-јебеш земљу без Стаљина!
У Добоју, где је рођен и Кико Сарајлић, ухапсили ме једном у сред дана.
-Опрости, јаране, личиш на једног обијача златара!
У Добој сам опет дошао после пуно година.
Звао ме доктор Јова, онај што живот дели на детињство, младост, зрело доба и – фино изгледаш!
Били с нама неки фини људи.
И ја поранио, отишао код Банета Вишта, пре прве кафе.
Да му запалим свећу и однесем цигарета.
У Добоју, где се ни једна се улица по њему не зове.
На страну што су га све познавале и шаптале – добро вече, Професоре!
Нема Банета Вишта али има доброг Јове.
Доктор за душу, и за све што заболи.
На својој “Грацији“ насликао великог Банета.
Да спаси образ граду, и држави.
О,Боже, и мене ставио поред њега.
И долази једна госпођа, личи на ону студенткињу којој сам се представљао као Рилке, и говори: – лепо си, докторе, ово смислио, само си требао насликати и неког живог уметника!
