ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Кад су сперму над Београдом спуштали бомбама!
Тако је певала Јуна Петровна Мориц, песникиња коју познаје педесет милиона Руса, у доба када су “ГОВ-Натовци“, како је говорила “предвођени Хавијером Адолфовићем- Соланом“ и “Билом-дебилом“ у Србију извозили демократију и бацали бомбе, на којима је писало – Ти још увек желиш да будеш Србин?
Недавно ми је писала, та жена која је прешла осамдесету, Србољупка, чији су преци у Русију дошли из Шпаније, која никада није била атеиста, а савременици јој били Висоцки, Ахмадулина и Вознесенски, и подсетила ме на своју “Звезду Сербости“.
Поему је писала савременим уличним руским језиком, питајући “јелцињовске слуге“ – зар не видите да је рат у Москви а не у Београду?
Србима свеће пали Бог!
Поновила је то и на Тргу републике, подсећајући да Србија није Моника ( Левински) и “да јој је довољна њена хармоника“.
Чудесна жена, та, Јуна Петровна, која пише ноћу и тада се осећа као поетски телескоп, запиткује:-каквим очима људи виде сан ако су им очи затворене?
Реч читалац увек пише великим словом!
У људске врлине убраја Живот и Достојанство, и на питање уме ли да зарађује, одговара:- да, умем, зарађујем уважавање и љубав оних који ме читају!
И од тога може да се живи!
-Може ли таленат умрети пре него што умре човек?
-Човек умире, а његов таленат остаје и дуго живи! – одговара поетеса, која је имала деветнаест година када је отишла на Арктик, и са ледоломца “Седов“ упознавала Нову Земљу.
Дружила се с тамошњим морнарима, снежним људима и видела други начин живота, без продавница и улица, без биоскопа, живот који је зависио од радости, и тамо је срела Космос у човеку!
-Бити жртва режима, то није мој жанр! – говори, а саксије јој пуне холивудског патриотизма, уз напомену да либерализам и либирали данас у Русији немају ничег заједничког с правима човека, нити с његовим слободама.
Јуна има сина Димитрија, пуно књига, награду Сахарова, сећање да од 1990 до 2000 није објављивана, и да је избачена с факултета због “нездравог расположења у стваралаштву“.
Педесет милиона Руса данас чита Јуну Петровну.
Госпођу – Мориц!
А у писму које ми је послала – тугованка за људима које смо послали у Хаг!
Поетеса, која се певању учила од Платонова и Томаса Мана, чији је отац по клевети завршио у затвору, баш оне године кад се она родила, и од тортуре почео да слепи, која је преводила Гамзатова, Лорку и Вајдла, и одликована за “мужество“, воле и људи настањени далеко од поезије.
Она ствари зове правим именом.
Нагледала се бомбардованог Београда, и отишла, одмахујући – Бил-дебил!
Рођена у Кијеву, данас се дружи са својим бољкама и Владимиру Скобцову говори – то је била друга Украјина.
Јуна Мориц, жена која ће једном постати медаља!
Немам је на реверу, али лепо шшто ми је послала писмо.
Да се не заборави, кад су сперму над Београдом спуштали бомбама!
