ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВИКТОРИЈА ЛИС: Плави анђео из Кишињева!
Кишило је тог дана, кишило у Кишињеву, уз ветар молдавски, у срцу Бесарабије!
И мутио се бистри Бик, синовац Дњестра.
Уз хук који је стизао из шуме Кодри.
-Шта сам ја теби?- питала је Викторија.
-Ништа!
-И ти си мени ништа!- говорила како не говоре жене.
И водила ме у цркву, између дрвореда!
Сва плава и мало мокра!
Улицама, где девојке имају укус вина.
Причала о кнезу Стефану Трећем!
На цветној пијаци помињала војводу Драгоша.
Певао низ равницу и ловио биволе.
Док га нису стигле дивље воде.
У њима је остао његов пас Молдав.
И по њему се сад зову једна река и једна држава.
По Викторији би се могли звати сви паркови овога света.
Најлепши градови или нека неоткривена планета.
Завршила је Конзерваторијум, одсек виолина.
Уз то, дипломирала сликарство.
Жена и мајка!
Она и гитара, то је нешто као Руси и вотка, само у чврстом стању!
Једном сам са њом путовао од Москве до Санкт Петербурга.
Певала ми на уво, док сам гледао како у некој забити кречом освежавају Маркса.
Тада је била у Кишињеву, поред мне су седеле њене песме са првог албума – Право на јесен!
-Где чуваш гитару?- питао је у Долине ружа.
-У срцу! – рекла, и певала после за Олесју Рудјагину и Дениса Башкирова.
У Викторијином кишињевском дому: Шекспир, Ахматова, Мандељшатм, Блок и Тарковски висе на плафону.
Сијају, и чувају од мрака.
Њени албуми “Два лица“ , “И то сам сањала“ певали су се и препричавали годинама.
“Фебруар“ и “Свако вече“ постали су већ антологија.
Матовиљник и Негура бринули за аранжмане, а групе “Мед“ и “Букет Молдавије“ за аплаузе.
И сад, кад се појави са саставом “Моно“, где се упетљала и једна флаута, Викторија прво погледа према небу.
И зажмури, као оне ноћи испред Тријумфалне капије.
Кад је кишило у Кишињеву.
И жао ми што јој нисам купио три беле голуба.
Да је гледам како их милује.П
