ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВАСИЛИЈЕ ПЕРИЋ: Син великог оца и честите Јулке!
Огладним тако понекад у поноћ, ужелим се добрих људи, хајдука и дивљине, благости ми затреба, и мелем речи, да их привијем тамо где боли, на душу и очи да продишем, и побегнем из овог великог града, који се одрекао и оних који су у њему рођени.
Добри људи живе преко Дрине, они што чекају поштара који ништа не носи, људи од срца и љутих трава, од њих да направиш храстову шуму, свадбену јабуку, све да се палцем потписују могли би књигу да напишу и да је подаре цару виђеном, још да му шапну:-ако ти шта устреба, слободно се јави!
-Откуд ти у Угљевику? – пита старина у кафани поред пута.
-Дошао да узмем мало струје!
-Наточићемо ти пуно буре, јаране! Него, јеси л’ видио шта Руси урадише Енглезима?
-Не пратим фудбал!
-И не треба, причам о ономе што је било после утакмице!
Дан се одужио, растегао низ цесту угљевичку као удавача у белим хеланкама, сунчан и златоуст, има у њему дима, светосавских прича, и тупости зашиљеног коља, тридесет марака је дењак, има и коза на продају, и скупих аутобомила, свежег асфалта, фирмираних младића, и деце која излазе из библиотеке.
Филип Вишњић ме први дочекује!
Поред Дома културе, стасит и бронзан, прича са Старином Новаком, и братом Радивојем.
Стиглa им депешa, да реис-л-улема Кавазовић моли браћу по Алаху, да не дају да Влах влада Сребреницом!
Синови му, Татомир и Грујица, пију кока-колу и гледају према Бањалуци!
Пењем се уз степенице, ваља до трећег спрата изнети зној, несаницу и флашу француског вина, и стати на црту човеку којег поистовећују са градом!
По занимању је економиста, а по звању начелник општине Угљевик!
Поштен човек, скроман и паметан, да је другачије не би се звао Василије, још Перић!
Мада је око имена било повуци, па затегни:
-Матичар питао оца :- је л’ му ти то дајеш име по свецу, а он одбрусио – не, него по ујаку!
Вунена времена, очас се угрејеш кад имаш ујака који се другачије зове.
Пијемо кафу, ону што мирише на цигарету, и домаћом јој ракијом показујемо пут ка желуцу, а она као да клизи до Тутњевца и куца на прозор учитељице Радинке:
-Нема ти спаса, каже она, чим си овако напис’о, мораш у други разред, прераст’о си прваке!
Од тада почињу муке, од снова не може да се спава, они пуни Београда, као сеоске сале деце која гледају “Битку на Неретви“!
-Тад сам учио марсизам, имао непуних петнаест. И у комшијској кући, где се сушила шљива, окупили се људи, и причају:- Саво Перић – четник!
С врата сам питао:- јеси ли?
Ћутао отац, ћутао Саво Перић, који је у трећој години остао без оца, који је познавао шљиве, пожегаче, оно кад су рађале без шарке, које је сушио и носио до Словеније и желео само да сачува жену, децу и дом.
-Помиловао ме, и рекао:- не разумеш се ти у то, сине!
Комунизам није волео, а о четништву није говорио!
И није био четник, али је кокарду миловао испод јастука.
Саво Перић, који је са Јулком изродио четири дуње, два сина и две кћери, да стоје на креденцу и миришу док светац не дође.
Ко није хтео да се прекрсти, није могао за његову софру.
-Приђем да му помогнем око калемљења, а он:-ово ћеш лако научити, ти учи школу, то не може свако!
Јулка је везла и ткала.
Бавила се децом, у кући где се љубав дизала до плафона.
-Кад сам јој причао о важности сеоских задруга, рекла је:- сине, не дај Боже да нам се то опет врати!
Заједно су ишли у цркву, недељом, у белим кошуљама, на јутрење.
Саво у шареној тканици носио храну.
Црква је тада мислила на будућност, и у порти су се приказивали филмови за младеж и радознале.
Кад ја учитељица Радинка сазнала да Василије гледа те филмове, рекла је:-нека ти отац сутра дође у школу!
После тога, Василије у цркву дуго није ишао.
Шетао око куће, и понављао речи очеве:-у рату нема праведника!
-Брат отишао на Војну Академију, прошао тестове, био тамо десетак дана, али га вратили. Рекли:- није за нас, има четничке карактеристике!
Да је имао партизанске, данас Тутњевца не би било!
Ни Савине куће, који је говорио:- са мртвог човека ништа не узимај и никад не пуцај у човека који бежи!
И кад се помене то име, Василије засвира прстима по столу.
Слично чини његов братанац, доктор хармонике, украјински ђак, који хармоником може да направи нову пругу Боград – Бар!
-Волео сам музику, од малена, научио ноте и да нисам економиста био бих уметник, можда музичар, или писац!
Професор људскости био му је и велики Душко Ђукин, човек кога сам желео да пољубим у руку, онако како ради Василије кад сретне владику Хризостома, духовника, који му је на угљевичкој литији признао:
-Као да нисам у овоземаљском свету, овога нема ни у Јерусалиму!
То је тај народ, славски и колачарски, а у њему је и мајка погинулог борца у поцепаним опанцима, ватрогасац и матуранткиња у хаљини од свиле,професор, поштар, зидар и онај Кинез који данас аплаудира Кустурици, јер је јуче, у време поплава, чизме делио за нула динара.
Да се не заборави, 301 живот је угашен, да би данас у Угљевику мирно цветале кадифе.
Василије је и пчелар.
Подучава ме, братски, да је од пчела учио како не треба с људима.
Има више пчелињих друштава него пријатеља.
Највише га зову они које не познаје, и они којима треба.
Свима се јавља, Василије велики, има снаге и за то, јер има Јулију, још мало па читавог фармацеута, и Ранку, стоматолога, једна у Новом Саду, друга у Београду, а обе у његовом срцу, као јабуке које држи поред славске свеће.
Кад прича о њима, он и празној чаши, говори:-живели!
Жалим за Јулију, могла је да постане поета!
И доста ми више начелника који ме зову у “Хајате“, на виски с ногу, и на певачице до зоре!
Нисам ја из те приче!
Василије Перић ме одео у пећину Старине Новака!
Тамо где ни луд не иде.
Крш, камен, и мирис самоубиства.
Прво прошли кроз Доњу Трнаву, Малу Мосву, где је објављен први број “Ослобођења“.
После гледали према Тузли и Зворнику, био са нама и један доктор, тек стигао из Санкт Петербурга.
Фин, да му ињекцију из руке не узмеш!
И, ево, три дана, од Василија ни гласа.
Не зовем га.
Не зове ни он мене.
Ми се чујемо кад један другом не требамо!
