ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВАЛЕРИЈ КРАСНОПОЉСКИ: Јутро, кад се Висоцки није пробудио!
Излази сунце из вагона, на станици Переделкино.
Валериј показује на цркву и шуму.
И на пут којим ћемо сутра до Јевтушенка.
Заволео сам руске возове.
Смета ми само што су тачни.
Пева у њима словенска душа!
Тањушку нисам видео две године.
Идем јој без цвећа, са пар ситница.
Довољно, ваљда, да се обрадује и пробуди срећна.
Још три станице, и још пуно бреза!
И бићу на своме, у кући код Краснопољских.
Волим ове мале железничке станице.
Ничији пси на њима увек чекају некога!
Валериј и Тањушка се скућили поред језера.
Направили дворац , уместо траве посадили душу.
-Је ли ово пројектовала Катарина Велика? – питам.
Грли ме топла Тањушка.
Тек стигла са Кавказа.
Она и Валериј били у пратњи Јевтушенка.
Још ми личи на глумицу којој не могу да се сетим имена.
Радост сам унео у кућу, мало нереда и трагове дувана.
Шта год дотакнем, бојим се да ће вриснути.
И златне кваке, као жице пуне струје, за коју још верујем да спава у петролејској лампи на једном зиду до креденца.
Растрчала се срећа по дворишту.
Трче за њом ватра и два-три крапа, пилетина без ногу, и шницле од – свињока!
Валериј засукао рукаве.
Гледам како цепа дрва.
Неће га секира, неће ни клада.
Ни нож га неће!
Али, он цепа и пева.
Претворен у Пушкина, нуди ме ракијом и вином.
Пристижу и два-три врућа кромпира.
Седају у врх стола.
Да слушају мог брата, Валерија.
Колико само песама зна наизуст.
Од тога би се могла направити шећерана.
И једна црна спаваћица, за моју Соњечку.
Да у њу сакријем глад и блудне снове.
Кад је оно хоћу, а она каже:-заборавио си да сам удата?
Мрак се увлачи у рукаве.
И у Валеријеву седу браду.
Да је отишао у попове, већ би био патријарх!
Рођен у Москви, 1947!
У чувеној породици – Грауермана!
Мајка, девојачко – Пјатигорскаја, била педагог и виолочелисткиња.
Отац стигао до Кенигзберга.
Вратио се као капетан.
Уместо музике, Валерију математика ишла од главе.
Учио га, чувени, Абрам Григориевич!
Био студент “Мех-мата“!
У литературу га увео – Јуриј Рјашаенцев.
Са собом се срео у Грузији, 1968!
Када је написао поему “Црвено поље“!
Упознао Колау Надирадзеа:
-Он ми је духовни сабрат. Као да сам тада срео Пастернака! Живео је дуго, напунио 96 година, и отишао!
Колау у гимназију ишао са Мајаковским.
Били другови.
Били браћа!
Надирадзе је био и боксер.
Никога није ударио испод појаса.
Валериј је превео његову поему “Црвени Трг“, написану 1925.
У књижевном студију “Луч“, упознао Гумиљева.
Тек после дошли Вознесенски, Јевтушенко и Окуџава.
Преводио песнике Узбекистана.
Он и Валериј Золотухин били као сенке близанаца.
Нису то палачинке.
То је Тањушкин сир.
Умотава у њега лишће першуна.
И не да да не узмем.
Ставља у руке, у недра.
Тањушка, пред чијим би се очима ужарила сирова буковина.
Слуша Валерија који прича о Висоцком.
-Све се то догодило на његов рођендан. Хладан и мразовит јануар, двадесетпети, температура око тридесет степени у минусу. Висоцки има два концерта у Мендељеву, то је регион Зеленограда.
Тамо је Институт за метеорологију.
Висоцки – мега звезда.
За концерт сам имао позивницу, ја и мој друг, глумац Савелни Крамаров.
Мој “москвич“ је тог јутра случајно упалио.
Рекао сам – добар предзнак!
Пут пун леда, кад сам прошао Шереметјево као да сам стигао у Зеленоград.
У Мендељеву ме дочекале ружне вести.
Мраз је учинио своје.
Цеви попуцале и у сали где је планиран концерт Висоцког, грејање искључено.
Ништа од концерта, помислио сам.
Када сам чуо да Висоцки неће да откаже концерт, био сам запрепашћен, и обрадован.
То је био његов последњи рођендан.
Сала пуна, сви у бундама, дугачким капутима.
Висоцки је изашао на бину и рекао:-ја сам песник, Владимир Висоцки, певаћу данас за вас, нећу одговарати на ваша питања, и не занима ме колика је температура у сали…“
Био је у белој кошуљи.
И певао скоро два сата, без паузе.
Била је мртва тишина.
Када је завршио, са дубоким наклоном, повукао се са сцене и отишао у гардеробу.
Кошуља му је била мокра.
У гардерови се налазила мала грејалица.
Донели су му и чај са сендвичима.
Други концерт је почињао за сат и по, публика је већ улазила.
А ја сам пио чај са Висоцким, у гардероби.
Био је пуно уморан.
Очи су му сијале, топлота је излазила из њега.
Гледао сам у њега и осећао да ме посматра моја савест, зато га нисам умарао причом ни питањима.
На другом концерту нисам био.
Бојао сам се мраза, више због аута него због себе.
И тачно после пола године, 25. јула, Висоцки је нестао.
То се догодило око четири ујутру, умро је у сну.
Тада сам се налазио у Демодедову, спремао се да пођем на пецање.
Волим да устанем рано, да свитање дочекам поред реке, ловећи крапове.
Тог дана су ме пробудиле птице.
Не песмом, него криком.
Изашао сам из куће и угледао птицу величине вране, ишла је према сунцу, црвенокрила, кружила изнад мене, спуштала се и подизала, крештала је…и после одлетела на Исток.
Ушао сам у кућу и почео да пишем.
Нешто се чудно дешавало са мном.
Кад сам завршио песму, последња реч је била – савест!
И сва ми је личила на Висоцког!
Позвао сам Золотухина.
И од њега сазнао, у време када је летела та птица изнад моје главе, умро је Висоцки.
Таква птица постоји, рекао је Золотухин.
Он је видео такву птицу.
Ја само тада, и никад више.
Испратио ме Валериј до станице.
Ходали смо ћутећи, као кад смо се први пут срели на гробу Висоцког.
Била је зима, а ми у рукама држали снег, и руже црвене.
