ГОРАН ЛАЗОВИЋ И СЛАВИША ЦАЛЕ АНТАНАСИЈЕВИЋ: Тамо, где Дунав воли добре људе!
Добри људи и лепи дани живе у истој кући.
Ми смо је правили једне ноћи поред Дунава, наспрам рукавца који гледа ка Старчеву.
Смедерево се смејало, и трептало као архангелска свећа.
У сутону пролећном, док нам се месец спуштао на рамена, уз младо вино и притајене рибаре, шетали смо по нежним нотама.
И причали о песмама, и животу у уџерицама поред пута.
Славиша Антанасијевић је домаћин, добри брат и људина.
Музичар из доба кад су се учила прва слова.
Инжењер, и отац, Јасминин анђео и за доброту испружена рука!
Као Славиша је непознат.
Под тим именом га познају само мајка и држава.
Славиша је Цале.
Најбоља српска хармоника!
Дугметара која свира и плаче жмурећи.
И пева док има суза.
У чарди, биртији на сред друма, на влашкој и циганској свадби, над гробом пријатеља.
Достојевског је читао у осмој години.
-Ништа нисам разумео, а сад бих за њега руку дао!
Куне се у Кустурицу и Владету Јеротића.
-Они су моје благо, од њих сам научио како бити срећан и како човеку пуно не треба…!
У вили Југово, код добрих домаћина, причамо о Хиландару.
-Бог нам никад није био потребнији него сад. Видиш ли у шта смо израсли? Плачем за паметнима. Они који нису отишли, ево сад ћуте!
Хиландар ме чека, хоћу да одем тамо, да помогнем и да се помолим и за невернике!
Цале има чудан хоби – скупља добре људе!
И за чеперак је виши од сваке доброте.
-Монаси су свеци, али не судим ни поповима који возе џипове.
Бог суди, а ја верујем у њега…!
Владика Николај је направио прекретницу у његовом животу.
-Шапнуо ми, шта не треба чинити, научио ме да се љубав даје давањем…!
И прича о првом сусрету са смрћу.
О друговима Кости и Перици, који су погинули на друму.
Кренули да гледају певаче и ауто их покосио, насмејане.
Имао је тада само шеснаест година.
И то је једна од слика која је урамљена у његовом памћену.
Из времена кад су се људи волели.
Тада је и он био другачији.
Бригадир, у Хрватској бригади!
Градио лепше сутра и грлио прву дугметару стиглу у Смедерево.
-“Лира“, домаћа хармоника, пред спавање сам је миловао…!
Ноте учио поред књиге на којој је капала свећа.
Помиње Жому Јовановића.
И једног другара вуковца, из породице музичара, који је већ имао оркестар.
-Имате Џајића у селу, а ви хоћете да играте фудбал са простацима! – викао је деда.
-Хајде, нека Џајић више не седи код куће! – рекао друг.
-Ето, тако сам се спустио у музичке стрњике! – каже Цале.
У ноћи која се презува иза топола.
Док намигују звезде као циганске невесте.
И прича о блуз – скали од пет-шест тонова.
Оно, кад се душа кида и иде низ Дунав.
Помиње своје чуваркуће – Јасмину, сина и кћерку!
И један сан кад му је речено да ће бити ово што јесте.
-Имао сам дванаест година.И то је било више привиђење него сан. Видео сам себе као музичара, у соби поред отворених прозора, поред запаљене свеће. Осећао сам се тако да главу нисам могао да подигнем.
И ја сам летео, био изнад Раја, гледао плаве речице, певао и свирао,а замља била у бојама којих нема.
Тад сам постао музичар!
Не пореди се ни са ким, само са собом.
Велики, Цале!
Који је најсрећнији кад узме хармонику и засвира за своју душу.
У свом студију, C-Muzic, најопремљенијем на Балкану.
Или на дунавској обали, кад прича о Бобану из Пиромана, виртуозу који је заустављао возове!
О свадбама циганским, на једну дошао у пратњи милиције.
Под ротацијом, као председник државе.
И дочекао га велики Патало!
-Живимо у сељанизму и неморалу, то ће нас убити ако се не узмемо у памет!
На наступе не иде без пет кафетина!
Чуди се, како је свака шуша постала музичар!
У земљи Србији, где је срамота бити поштен и глупо бити паметан.
Поред Дунава, испод виле Југово, међу камењем, загледани у таласе, тамо где је некад било море.
Било, па пресушило.
Као и добри људи.
Свирај то опет, Сем!
