ГОРАН ЛАЗОВИЋ И СЕРГЕЈ БЕЗРУКОВ: Јесењина је највише волела хармоника!
Син је Виктора Сегејевича, глумца и режисера.
Име добио по Јесењину!
Данас, кад је један од најпопуларнијих руских глумаца, говоре:- он је наш Сергеј, а Виктор му је само отац!
Стари Сергејевич прво написао “Чудног ниткова“, и тог новембра 1995, директорка Позоришта “Љермонтов“ га упитала:- ваш син је глумац, можемо ли да га видимо?
Безруков је тада имао само двадесетдве.
После премијере, док су му дрхтала колена, није чуо како му аплаудира Русија!
Постао је толико популаран да су и штенад почела лажно да се представљају.
Свако се презивало Јесењин, само да би га Безруков помиловао.
Играо је он и Пушкина, Сашу Белог, и Капела, играо и Исуса Христа у “Мајстору и Маргарити“, бавио се Висоцким, помало и Јевтшенком, али Јесењин је, као и глума, остао његова судбина.
У осамнаестој је написао прву песму и поред ње ставио тачку на писање.
Сетио се оне прве коју је научио напамет – “Бела бреза под мојим прозором“.
Јесењин је био његова сенка!
Шетали су и пили заједно, ишли на гробље и игранке, све до једне ноћи док га Безруков на Црвеном тргу није упитао:- јесу ли те убили, или си се обесио?!
Одговор знају само њих двојица, и они који не верују у званичну верзију Јесењинове смрти.
Прича:-Јесењина су скоро сви волели, али највише хармоника!
Гледао сам га једном у Московском губернијском театру, где је више глумац него директор, и слушао његову “Исповест хулигана“, уз јецаје младежи и госпођа, чак и неких који су побегли из литературе.
Данима сам после у свакој књизи налазио Јесењина, а глас Безрукова чак и у временској прогнози.
Он је заљубљен у Русију.
И о њој смо причали као о жени коју заједно волимо.
Родољуб до корица, зато сам га сретао у Сибиру, једном у Краснодару, трећи пут ми за два дана умакао из Туле.
Кад прича о Београду помиње брезе.
Црта их, са њима листа.
-Где си их видео?-питам.
Гледа ме чудно, а онда каже:
-Ти стварно ниси из Београда!
