ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ПРИНЦЕЗА ЈЕЛИСАВЕТА: Срце у празном раму
На зиду старе куће годинама је висио празан рам.
У њега је највише гледала баба.
Чистила га понекад ракијом, брисала свадбарским пешкиром, и љубила пред спавање.
Кад је умрла, рам је нестао!
Ми још деца, брзо га заборавили, брже него бабу.
И о њему се није причало, док једном, у нашој кући, један човек, није упитао:
-Где сте сакрили кнеза Павла?
Тај човек, црвен и љут, ништа више није рекао.
Узео је свој дугачки кожни мантил, и отишао!
Ујутру, на зиду старе куће, поново је висио празан рам.
Отац ме питао:
-Шта видиш?
-Ништа!
-Погледај боље! – рекао је.
И ја сам гледао, и ничега, сем једне мртве муве и мало прашине, на њему није било.
-Како не видиш? Ово је кнез Павле, онај што нам је извукао главу из торбе, спасио животе, твоју бабу пољубио у руку и прошетао кроз ружичњак!
-Што га онда чувамо у празном раму? – питао сам.
-Да не пожути!
Отац је умро, давно.
И наша стара кућа са њим.
Празан рам сад виси у мојој соби, на зиду у новој кући.
И данас, пред њим, старој мајци причам како сам са принцезом Јелисаветом, кћерком кнеза Павла, шетао кроз ружичњак.
-Јеси ли је пољубио у руку?
-Јесам!
-Шта сад видиш у овом празном раму?
-Твоје срце, мајко!
