ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ПЕТАР МАМОНОВ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Европа се удаљила од Бога? Зато имамо истополне бракове, педофиле, зоофиле…
Он је отац Анатолије из филма “Острво“, оснивач једне од најпопуларнијих рок група у совјетско доба – “Звуци Му“ , скандал мајстор, музичар, и песник бурне прошлости.
Леже у четири ујутру, живи у Ефанову, има пуно мачака, кад није на концерту или код куће, онда је у цркви.
И до њега се не стиже лако.
После дугих писама, на која је одговарала његова жена Олга, требало је са Кијевског вокзала електричком стићи до станице Нара, потом аутобусом до Вереја, одатле у Ревјакино, а после пешице у дивље село које броји једва тридесет становника.
Мамонов:
Хоћете ли чај? Ја пијем менту, то је мушки напитак, горак али јак, моћан, пијем и воду, укусна је, посебно ова са ефановских извора.
Лазовић:
Откуд ви овде, Ефаново није баш близу?
Мамонов:
Нигде нисам бежао, нисам се ни крио, мада неки тако говоре, а нисам ни планирао да живим у пустињи. Родио сам се и одрастао у центру Москве, и сад сам овде, Бог ме довео, што значи да ми је овде место.
Лазовић:
Како на вас гледају суседи? Није мала ствар живети поред Мамонових…!
Мамонов:
Хвала ти, Господе, што на мене у селу гледају као на обичног човека.
Шта ће њима моји аутограми кад живимо заједно?! Идем ја код њих, идем по краставце, чајеве, и они долазе, и ми се бавимо другим, важнијим пословима – како очистити снег, поправити пут, уредити башту.
Шта, да разговарамо о филму и глумцима? То је митски живот, а овде је све природно, зечеве гледам свако јутро, има и вукова, дођу и оду, погледајте моје кокошке, ову траву, мачке… По јабукама и јежевима познајем дан.
Лазовић:
После филма “Острво“ долазили су вам многи и тражили да им помогнете у исцељењу?
Мамонов:
У овдашњој цркви, где се молим, за неке бабе сам дуго био – отац Анатолиј. Питам их – јесте ли полуделе, то сам био само на филму, а оне – извините, оче, мора да смо вас помешале!
Тако је било и са онима који су долазили.
Говорио сам им да је хришћанство жртва љубави према ближњем.
Човек ни једну заповест не може испунити сам, али ако крене и ако је постојан у одлуци, њему ће Бог увек помоћи.
Како? Духом Светим и благошћу, јер кад бисмо могли сами Бог нам не би долазио, не би ишао ни на Крст и не би проливао крв.
Две су воље, Божја и наша, али без нас Бог нас не може спасити.
Лазовић:
Помажете овдашњу цркву?
Мамонов:
Код хришћана има правило да се десети део прихода да цркви, и то оној у којој се Богу молиш. Покушавам да то испуним.
Лазовић:
Ваша Олга каже да не знате ни колико кошта хлеб у продавници?
Мамонов:
Учим се да знам само оно што ми треба и што ме чини радосним, мене и ближње. Сад нико ништа не зна, и зато све постаје криво.
Знате шта сам урадио: пљунуо сам у дланове, купио даске, циркулар, имам сав алат, и направио полице.
Озидао сам бању, направио шталу, купатило, то је сад као мали град, и кад то гледам и шетам – ја то осећам, то је моје.
Наслушали смо се прича – нема посла! Како нема? Узми земљу, засади, посеј, научи да направиш сто, да стављаш плочице, ради и заради, и онда маштај о “мерцедесу“.
Мушкарац је дужан да све зна да уради.
Треба живети по правилима, и треба се радовати заједно, а када је тако ми служимо Богу.
Љубав није осећање него врлина, стремљење да се уради добро, то је и жеља да се помогне.
И ту је важна хијерархија: прво је Бог, онда жена, а после деца.
Лазовић:
Сад је то другачије?!
Мамонов:
Данас су унуци на првом месту, потом посао, затим пријатељи. Пуно смо се пред Богом опустили. Никако људи да схвате да је среће тамо где је тешко. Зато су и несрећни, и сад замислите човека који све има, али он хоће још нешто, само још оно, и оно….и оно!
Учините нешто добро, говорим, учините добро за ништа, али чините то сваког дана, и тако ћете увек бити на добитку, у великом плусу. И ваше срце ће тада имати већу снагу.
Две су само заповести, воли Бога и ближњега свог, а вера је увек дар од Господа. Није то оно да се напрегнеш па да почнеш да верујеш. Ништа се тако не добија. Тако се само губи и пропада. У вери све тече постепено, тако сам се и ја мењао.
Лазовић:
Европа је напредовала у негирању Бога?
Мамонов:
Зато је добила једнополне бракове, зоофиле, педофиле…! Свуда тело, и само тело. У Француској се само осам посто деце рађа у званичном браку. И шта да очекујеш кад тако живиш? Шта Французима могу да кажу ови дошљаци – Арапи? Зар си ти мајка, погледај, обукла си се као курва?!
Није добро оно што они раде у Француској, али по овом питању, они су у праву.
Нисам лицемер, све разумем, младост је то, али није пријатно гледати полуголе жене на улици.
Обуци ти неку лепу сукњу, хаљину и постани тајна за онога ко те гледа.
Био сам у Риму, тамо је огроман храм Светог Петра, и он је празан. Зашто је направљен тако велики? Тако је и са храмом Светог Павла у Лондону. И сада су тамо само туристи.
Желите, дакле, да живите без Бога?
Добићете оно из 1917, када су људи заборавили Бога и хтели да граде нови свет без њега.
Да се наставило како је било за време Николаја Другог, сада би било шесто милиона Руса, а нас је сада само сто и четрдесет милиона. Зашто? Зато што убијамо сопствену децу. Свака жена убила је четворо-петоро деце. Толико пута је абортирала, и шта, да градимо срећу на тој крви?
Ништа добро неће бити док се не изменимо, и не одрекнемо грехова. Ми на ситним свађама трошимо драгоцено време, а живот је тако леп.
Лазовић:
Жена се спасава рађањем, ову вашу мисао усвојили су и неки свештеници, често је сусрећем и у народу…!
Мамонов:
Ја и моја жена смо породица убица, убили смо много своје деце, да није било абортуса, знате ли ви колико би нас сад било?! И зато, сад морамо да се кајемо. И ми то чинимо.
Ми верујемо у Бога, јер се трудимо да променимо свој живот.
За мене нема другог пута, а из сопственог искуства знам да је Бог жив, он ме је толико пута спашавао, и помаже ми свакодневно.
Лазовић:
Где је почетак вашег пута ка Богу?
Мамонов:
До руку ми је прво дошла једна књига, “Скривене духовне мудрости“, објављена је у Сретењском манастиру, и у њој су јеванђеља за сваки дан.
Читао сам је , записивао најзанимљивије делове и радовао се као дете.
А пре тога, ја сам изгубио смисао живота, имао сам четрдесет и пет година, и нисам имао одговоре на многа питања. Нисам их ни постављао, и све што ми се раније допадало постало ми је досадно.
Запитао сам се – зашто сам трчао према греху, шта сам то у њему нашао?
Почео сам да трагам, проучавам, питао сам се – шта они тамо раде у цркви?
Зашто се моле?
Купио сам молитвеник, и био ван себе. Ту сам нашао све што ми је требало.
Бог је наш отац, он жели да га и деца воле, али жели да се и она међусобно воле.
Воли Оца, и брата свога!
У страдању, Бог је најближи. У болници или затвору, например. Он тамо сам долази. Без позива.
Лазовић:
Престали смо да волимо једни друге…!
Мамонов:
То је зато што живимо као да ћемо живети вечно. Остали смо без трпљења, многи не воле ни себе.
Треба се радовати радошћу Светога Духа, то је радост душевног мира, а не она глупост – напиј се и радуј!
Али, ако волиш само себе, каква је то радост?
Како пронаћи такву веру и заборавити личне жеље, ради Господа нашег, који је жив, који сад седи са нама и слуша мене грешног и прљавог?!
Ја сам му учинио толико лоших ствари, чак сам га и вређао, а он ми опростио, и ја сам зато још жив.
Тешко је преломити своје срце и усмерити га само ка Богу.
Кад се то догоди, све друго је лако и просто.
Из искуства знам, Господ ми је давао такве тренутке који су ме вратили себи, када сам почео да се питам:-како ја то живим?!
Видите, ја сам овде сам, нико ми не смета, можете рећи – слушај музику и уживај! Али, ја то не могу! Већ после сат времена помислим:-Боже, како је било добро када сам био с Тобом, како сам летео!
За три месеца, овде сам написао више од сто предивних песама, а толико нисам урадио за читав живот.
Одједном су се појавили божји дарови, и ја сам их узео.
Ја се плашим само греха. Он ме раздваја и удаљује од Бога.
Лазовић:
Бојите ли се смрти?
Мамонов:
Смрти нема, постоји само прелаз у други свет, у вечност.
Лазовић:
Шта је за вас било изазовније, улога оца Анатолија у “Острву“ или лик Ивана Грозног?
Мамонов:
Павел Семјонович ме позвао и рекао да без мене неће да ради “Острво“. Одговорио сам:-не, Паша, како ја да играм тог светог старца? Узвратио је:-веруј мојој посрнулој души! И поверовао сам, и после отишао код нашег месног пароха, он је мој духовник.
-Оче, рекао сам му, ти знаш да сам грешник, знаш и како сам живео.Шта ми је чинити?
-Прихвати то, Петре, одговорио је, не премишљај се, то је посао баш за тебе.
Улога оца Анатолија је тешка, а филм је о покајању.
Сама реч – покајање, у преводу са грчког значи – промена мисли.
Покајање је напоран рад.
Није било лако ни када сам тумачио Ивана Грозног. Зато је испало добро.
Лазовић:
“Острво“ је јако дискретан филм?
Мамонов:
Зато што у њему нема апсолутне сигурности, ни уверења да ствари изгледају само овако а не другачије.
За уметника је важно да остави нешто недоречено и да тако гледаоцу створи простор да домашта и догради ту тачку недоречености.
Лазовић:
Драго ми је што се срели!
Мамонов:
Нико се не среће без разлога.
