ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, ПАВЛЕ: Бог је наш и сваког народа
Кад се гласало за Патријарха, његово име се нашло тек у деветом кругу!
Но, док је био у Благовештењу, крену једном монаси чамцем да обрађују земљу с друге стране Мораве, чамац се преврне и отац Антоније падне у реку.
Павле скочи и спаси Антонија.
После више од четири деценије, оцу Антонију, као благочастивом архимандриду Троноше, припала је част да извуче коверту са Павловим именом као новим српским Патријархом.
-Какав си ти патријарх кад имаш само једну мантију?- задиркивала га сестра од тетке, Ангелина.
-Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!
Рано остао без родитеља, отац отишао у Америку:“…и тамо добио туберкулозу, вратио се кући да умре“.
Гојко Стојчевић је тада имао три године.
Убрзо му је умрла и мајка.
Одгајала га тетка.
Као ђак, волео физику и математику и из веронауке имао танку двојку!
Замонашио се уочи Благовести 1946.
После постдипломских студија у Атини 21. септембра 1957. изабран за епископа рашко-призренског.
“Гурали су га и изгуривали из аутобуса, да би сатима, на станицама без возног реда, чекао обзирније возаче. Од Призрена до Београда не једном би одседео ноћи у вагонима без прозора, са снегом на седиштима“.
Испред Кофија Анана скупљао мрвице хлеба!
– Не знате ви шта значи глад и колико је деце широм света гладно!
Ворен цимерман га питао:- чиме можемо да вам помогнемо?
-Ваша екселенцијо, немојте нам одмоћи, тиме ћете нам највише помоћи!
Умео и да се нашали.
Фотограф Вицан Вицановић му се једном обратио са – ваша светлости…!
Патријарх му одговорио:- кад сам светлост, шта ће вам онда блиц?!
Умро у сну, у деведесет и петој!
Од онога што је имао, потомцима оставио будилник!
Лазовић:
Српски народ опет кажњавају. Ко је, Ваша Светости, крив за нашу несрећу?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Пред сваким појединцем, пред сваком генерацијом свих људи и народа увек се поново јавља то, вечно јововско питање о смислу неизбежно присутног страдања у свету. А тиме још примарније питање о циљу нашег битисања на земљи.
Достојевски, по даној му од Бога мудрости, поставио је то питање још суштинскије, довео до самог краја. Хајде што страдамо ми старији. Ми смо јели забрањено воће, грешили. Али зашто страдају деца? Страдање једног јединог детета поставља то питање у свој својој језивости.
Кад у маси оних лобања одраслих, из Прибиловаца, извађених из јама, видимо лобањице оне дечице, коју су усташе немилосрдно хватале и бацале, а она се отимала, хватајући се мучитељима за одећу и провлачећи им се између ногу, па оног детета које је једна жена родила у јами, та страдања деце и те мајке, постављају ово питање у свој својој страшној језовитости. То дете није видело сунчеве светлости. Из мрака мајчине утробе, кроз мрак мемљиве јаме, отишло је у мрак смрти. А пребиловачка деца, чувајући стоку, нису смела камен бацити у јаму, јер су их родитељи, дедови и бабе опомињали: синко, бациш ли камен у јаму, никад га више сунце неће огрејати.
Лазовић:
Којем богу смрти су та страдања потребна? Поготово, којем богу љубави, правде, милосрђа, ако је још и Бог свемоћан?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Кад не би било Христа, Његовог доласка на свет и Његовог страдања, то би питање са свим својим језивим бесмислом остало без одговора.
Када је сутрадан по погрому који су у |Kраљеву извршили хитлеровци 1942. године, дошла родбина стрељаних да им се над панаијом изврши опело, један отац стрељаног упитао је свештеника: Оче, где је бог био јуче кад су ми стрељали сина? Свештеник је увео оца стрељаног у олтар, и показавши на Христово распеће, одговорио му: Ено где је био!
Постоји, дакле, страдање које сналази злочинца због његових злочина и постоји страдање на правди Бога, за његову правду и Његову истину, на путу Његовом. “Јер каква је похвала ако грешите па кажњавани подносите?
Него, ако добро чините, па подносите страдања, то је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за вас остављајући вам пример да идете стопама Његовим.
Он греха не учини, нити се нађе превара у устима његовим. Он вређан не узвраћаше увредом, страдајући не прећаше, него је препустио Ономе који праведно суди.“ ( I Петр. 2, 20-23). “Јер то је благодат, ако неко подноси жалости по савести ради Бога, страдајући неправедно“. ( I Петр.2, 19).
Лазовић:
Христос је свима праштао, чак и на крсту. Како ћемо ми опростити?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Нема другог начина него из оних побуда које искрен хришћанин нађе у дубини свога срца, оплемењеног науком и примером Христовим. А Он заповеда: Чули сте како је казано: љуби ближњега својега, а мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима: јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески .“ (Mт..5, 44-48)
Лазовић:
То је тешко, Ваша Светости?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Разуме се да је то тешко нама нама оваквим какви смо, који не љубимо ни пријатеље и најближе своје, заборављајући да је мржња рак-рана која разједа нашу душу, а онда и душе ближњих. Треба мрзети зло у грешнику, не грешника; злочин – не злочинца. Како мрзети браћу која злочином срљају у вечну муку, место да их жалимо због вечне пропасти. Ми, напротив, треба да се молимо Богу да им помогне да сагледају пропаст у коју иду, покају се пред Њим, врате Њему, искрено поправе и спасу.
Заповест Христова о љубави према непријатељима значи то: љубите у њима браћу по Богу, која су залутала, изгубила се , не знају шта раде, и злом и грехом умрла. Оставите мржњу! Помозите им љубављу и молитвом Богу, да би се изгубљени нашао, да би мртав оживео, спасао се и избегао вечне муке.
У једној скандинавској земљи, сирота девојка, служавка код једног трговца, роди с њим дете. Он је отпусти с посла и она се са својом срамотом и дететом врати родитељима који не могу ни себе да издржавају. Запослити се не може, те поднесе тужбу тражећи алиментацију. На суду трговац одбија да је дете његово и на то треба да се закуне. Судија чита заклетву и он за њим понавља. Девојка унезверено гледа у њега. У једној речи он погреши и судија рече да се заклетва мора поновити. На то се девојка диже и објави судији: Повлачим тужбу! Судија помисли да она хоће новим доказима да допуни тужбу, но она рече: Он је отац мога детета, али ја не могу да поднесем да он кривоклетством изгуби душу. У судници настаје тајац, у томе се зачује реч судије: Народ у коме и они мали имају оваква схватања не треба да брине за своју будућност.
Нешто слично у нашем народу износи војвода Марко Миљанов. Једног чичу из Васојевића рани један млади Црногорац из најнижих побуда, да му отме оружје и што је имао при себи. Гађајући га с леђа у главу, куршумима му истера око и чуча у крви паде, али, падајући, здравим оков виде ко га је ранио.
Када чичу нађоше и дознаше шта је било, младић буде осуђен на вечиту робију.
Када се опорави, оставши без ока, чича дође у суд, молећи судију и књаза Николу, који се ту задесио, да пусте младића. Како, побогу, па око ти је ишћеро?
-Добро чинити, господару, да нам не досади. А друго, њему је осамнаест година, мени шездесет, а теби – рећи ће Књазу – триста!
-Немам ја триста година! – љутну се књаз.
-Ма немаш триста година, но треба да имаш памет као да имаш триста година, да би могао овим народом управљати.
Па ће онда рећи:-Већу је несрећу учинио себи него мени.
Лазовић:
Ране су непреболне, али не и коначне. Какав смо ми то народ, Оче?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Страдање кога било људског бића у далеком свету изазива бол, сажаљење и тежњу да му се помогне, у сваком оном ко је иоле човек, а камоли недужно страдање и смрт најближих у породици и народу.
Жалост и за једним пострадалим бићем, поготово дететом, а камоли за толиким бројем побијених, увек је тешка и болна. Али би она била несравњиво тежа, непреболна, сматрали бисмо је највећом несрећом, и проклетством Божјим, да пожелимо и да Бог допусти да нас обузме безумље, да не знамо шта радимо и да се нађемо у броју злочинаца, мучитеља невиних и недужних. Страшно је страдање: бити бацани у јаме, уништавани у логорима само зато што не припадамо народу мучитеља и злочинаца, нити њиховој вери и писму. Али би било несравњиво страшније да смо ми то чинили коме било народу што није нашег народа, наше вере и писма. Хришћанство је уздигло душу нашег народа до висине народа Божјега, па је он у судбоносним приликама свога постојања могао да сагледа да је земаљски живот и земаљско царство привремено а небеско увијек и довијека. Еванђелски поучаван од својих мајки: Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога! – знао је ту надасве важну стину да је боље изгубити главу него своју огрешити душу. И кад је дошло у питање дати или главу или душу, главу је давао, али душу никада. Ето, такав смо народ били, такав, сматрам, треба да будемо и сада, и такав да останемо.
Лазовић:
У Патријаршијском двору у Сремским Карловцима 7.маја 1991. године састали сте се са Кардиналом Кухарићем. Колико су услишене Ваше еванђеоске молбе?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Као људи евађеоске вере у једнога Бога у Тројици, вере у Сина Божјег, Господа Исуса Христа, са осећањем своје одговорности пред Богом, пред људима и пред својом савешћу, обраћали смо се и позивали заједно са свештенством и верним народом, на усрдну молитву Богу, строги пост и опште покајање.
Обраћали смо се одговорним људима на власти, да се настали спорови решавају мирно, на основу божанских и људских права, без насиља и оружја, чувајући људске животе.
Наше молитвене вапаје чуо је свевидећи и свемилостиви Бог, али их нису чули људи који одлучују о миру и рату. Све под изговором високих народних и демократских интереса, уђосмо у крв, насиље и уништавање свега трудом стеченог, и још оно мало хришћанског и људског што је остало у нама.
Лазовић:
Светости, уопште узевши, какав је став Цркве према рату?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Једна новинарка из иностранства поставила ми је слично питање: постоји ли праведан рат?
Одговорио сам: сматрам да такав рат може да постоји и на земљи кад постоји и на небу. У Открововењу св. Јована Богослова казује се:“ И наста рат на небу, Михаил и анђели његови завојштише на аждају, и ратовааждаја и анђели њезини, и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу. И збачена би аждаја …на земљу и с њом анђели њезини“. ( Откр. 12,7-9 )
Тако бива увек: зло напда, а добро мора да се брани. Каин увек гледа да убије Авеља, а Авељ мора да се брани. То, дакле – одбрана од насиља злих, одбрана свог живота од злочинаца, живота и мира својих ближњих од мучитеља – то су гарнице које означавају праведни рат.
У Еванђељу, исус христос казује:“Од ове љубави нико нема веће да ко живот свој положи за пријатеље своје“. ( Јв. 15,13 ).
Ко се из љубави према ближњима, у заштиту њиховог мира и њихове слободе, супротстави злочинцима, тај ставља живот свој на коцку, са спремношћу да га за ближњег изгуби.
Али у тој борби, да би она заиста била израз жртве према ближњима, мора се увек држати начело које је у нашем народу увек исказано у две речи – чојство и јунаштво. Од тих двеју речи, јунаштво значи бранити себе од непријатеља, а чојство бранити непријатеља од себе. Ни према непријатељу не смем поступати као нечовек. Ако он буде ухваћен, бездушно га мучити и масакрирати – не могу и не смем ни на који начин. Поготово недужну децу, жене и старце.Онде где се тако не поступа, ту нема ни човека ни јунака. Ту је на делу злочинац, који јунак никад није био, нити ће бити. А злочинац и злочинство никада не могу донети добро никоме, ни себи, ни своме народу, него само бесконачну срамоту и несрећу.
Лазовић:
Може ли, Оче, Црква овој земљи вратити мир?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Може под условом да ми као појединци и као народ душу своју изграђујемо на еванђелским принципима ако схватимо да је Бог “Бог мира“, да је Исус Христос “Мир наш“, и да нам Он поручује :“Мир имајте међу собом, будите миротворци јер ћете тако стећи блаженство и назвати се синовима Божјим“.
Ако то остваримо, чућемо и ми глас Христов:“Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам“. И мир ће се вратити међу нас и нестаће међу нама ратне страхоте.
Лазовић:
Ваша Светости, крст и пушка не стоје о истом врату.Како гледате на примере који то демантују?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Могу их разумети само у смислу да крст казује да је пушка ту у знак љубави , одбрани правде и мира својих ближњих од насиља злочинаца.
Лазовић:
Библија је “политички“ ангажована књига. Како да је данас читамо?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
За нас верујуће иблија је књига Божјег откровења, тј. Истина неопходних да их људи знају и остварују у животу да би могли постићи циљ свога постојања, спасти душе од зла и греха и задобити непролазно Царство небеско.
Те истине нису као истине људских наука, потребне им ради овог телесног света и живота, до којих они сами, својим моћима датим од Бога, могу доћи и постепено долазе. Али овладавање знањем тих наука не чини нас ни људима ни нељудима, нису услов постојаности ни непролазног блаженства Царства небеског ни непролазног мрака пакленог.
Како до библијских истина, неопходних за спасење, људи не би могли доћи сами својим моћима, то им је истине, преко преко светих људи откривао Бог, постепено како је човечанство узрастало у могућностима да их прими.
А кад доспе до пуног узраста, све потребно открио им је преко Сина свог, Господа Исуса Христа.
Божје откровење излаже истину о Богу, о свету, о човеку, о греху и његовим последицама: смрти, болестима и другим страдањима у овом и оном свету, о покајању и враћању на пут Божји, о доласку Спаситеља и спасењу.
У Старом Завету, све то износи се у оквиру историје јеврејског народа, јединог који је веровао у једнога Бога у кога су се јављали пророци и, на крају, Исус Христос.
Пророци су, у Божје име, оппомињали народ јеврејски на опасност од греха и несрећа које ће их због греха снаћи, упућивали како да поступају међусобно и према другим, околним народима. Стална опомена њихове проповеди народу била је: “И синови израиљеви чинише зло пред Господом … Оставише Господа Бога отаца својих и пођоше за другим боговима… народа који бијаху око њих , и клањаху им се , и разгневише Господа… и даде их у руке…непријатељима њиховим“.
Када се у несрећи кајаху и обраћаху Господу, Он им по милости својој слаше избавитеље из руку непријатеља њихових.
Узето у овом смислу, могли бисмо пристати да је Библија “политички“ ангажована књига, те да бисмо читајући је као такву, и ми данас могли да је проучавамо око добра свога народа. Од почетка тако је поступала и Православна Црква христова. Кроз векове она је знала бити духовна мајка и учитељица свога народа, уздижући и оплемењујући све његове снаге Христом, Еванђељем Његовим.
Тиме је народ изграђивао своје право биће, свој истински идентитет, постојао народ Божји.
А то значи: чувао се свагда опасности да за себе има једно мерило, једну правду, једну истину, а за друге друге мерило, другу правду и другу истину.Знао је и веровао да је Христос један, Његова правда и истина једна за све људе, свима упућена иста заповест о љубави према Богу и ближњима и исти начин поступања:“Како хоћете да чине вама људи, чините и ви њима тако“.(Лк. 6,3 ).
Лазовић:
Као наш духовни отац, поучите нас: Колико је од нас до спасења?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Из Христове приче о блудном сину сазнајемо да је суштина греха у напуштању Дома Очевог и заједнице са с Њим, Оцем Небеским, и у идењу у супротном правцу, све даље и даље од Њега. покајање пак значи сагледавање, дубином бића, суштине те несреће, заокрет за 180 степени и враћање оцу, са свешћу колико смо грехом постали недостојни да се назовемо синовима Његовим и са смирењем молећи само да нас прими макар као једног од најамника својих (Лк.15,19 ).
Свагда, дакле, грех значи преступање заповести Христове, заповести о љубави према Богу.
Да љубав према богу није ослабила, не би ни дошло до жеље да га напустимо.
Но сваки грех уједно значи преступање и друге заповести Христове, оне о љубави према ближњима, према браћи. Кидајући заједницу са Оцем, блудни син кида заједницу са братом. И то је тако увек.
Ава Доротеј обе стране греха показује у слици круга који представља цео свет, а центар круга означава Бога. Људи који верују у Бога и испуњавају његове заповести приближавају Му се тиме све ближе и ближе. Уколико се приближавају Богу, утолико су све ближе свима који такође иду ка Богу.
Слично бива и обратно. Уколико се неко удаљава од Бога, идући периферијом круга, утолико се удаљава од других, и колико се удаљава од других толико се удаљава од Бога.
Завршавајући, Ава Доротеј вели:“Таква је природа љубави. Колико се приближавамо Богу , љубављу према Њему, толико се сједињујемо према ближњима и колико се сједињујемо са ближњима, толико се сједињујемо и са Богом“.
Из овога, као и из речи светог апостола Павла да Бог “није далеко ни од једног од нас“ (Д. ап.17, 26-27 ) схватамо да се Бог не удаљава од нас, те да смо ми далеко до њега, и од спасења у Њему, онолико колико смо сами отишли од Њега својим гресима. Колико смо то учинили као појединци и као народ, и колико су у томе удаљавању имали удела други за ових педесет ратних и поратних година , непогрешно ће знати проценити и измерити само вага правде Божје.
Спасење је, дакле, онолико далеко од нас колико смо ми далеко од Бога и од својих ближњих. Што пре и што одлучније ваља учинити онај пресудни заокрет за 180 степени, заокрет покајања и исправке свог живота:омрзнути пут греха, а заволети пут врлине, пут Богу и спасењу. Црква Христова је ту зато даам помогне да тај пут нађемо и њиме идемо, заједно са осталима који хоће да њим иду.
Лазовић:
Светости, колико је Бог Србин? Колико нас надгледа, што би рекао Његош?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Бог је наш, и сваког народа, ни мање ни више него онолико колико смо ми народ Божји. Из речи које је Бог упутио изабраном народу јеврејском, преко пророка Мојсеја, види се то сасвим јасно:“Ако будете живели по мојим уредбама и моје заповести будете држали и вршили …ходићу међу вама и бићу Бог ваш и ви ћете бити мој народ (III Мојс.26, 3, 12 ).
Бити, дакле , народ Божји по вери, и животом по вери, само је то начин да Бог буде Богом нашим, и нас као појединаца и нас као народа.
Лазовић:
Колику помоћ Српска православна црква може да очекује од сестринских цркава: Грчке, Руске, Румунске у спасењу народа српског?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Сестринска помоћ сестринских Цркавца у садашње време особито биће нам од велике користи ако буду истину о нама износили и пред својим и пред другим народима.
Никада друкчије нити молимо нити очекујемо ни од њих ни од других људи добре воље него онако како доликује хришћанима: ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога јединога. Ако нас не би могла спасти правда и истина, друкчије спасење нам није од потребе. Али је Бог Правда и Истина и Моћ, увек кадар да спасе кад има кога спасти. А да ли има кога спасти, то зависи од нас самих.
Увек нам је потребна њихова молитвена помоћ Богу и Његовим светима да издржимо на путу добра, истине и правде. Кад је таква молитвена помоћ била потребна светом апостолу Павлу од ближњих, колико је више она потребна нама и у садашњем и у сваком времену!
Лазовић:
Ви сте сада на челу Српске цркве и носите бреме њених проблема и тешкоћа. На Косову и метохији били сте 33 године. Ваша Светости, хоће ли се Срби опет заметати у својој родници?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ:
Као што рекох у једној прилици: верујем Богу да ће нас , по Своме обећању, спасти због десет праведника који ће се наћи онде.
Но и цео наш народ мора се на сваки начин потрудити да се ослободи робовања овоме свету који у злу лежи, дизању стандарда до висине богатог друштва и његове масне дегенерације на рачун што мање деце. Свесно се треба одрицати нехришћанског схватања да се може живети без осећања дужности према заповестима Божјим и будућности свога народа, без убеђења да је зачето дете личност која има право на живот.
Неће нам служити на част, ни као хришћанима ни као потомцима својих предака, да чинимо зло, а надмо се добру, насупрот савету светог апостола Павла и науци наших мајки кроз векове.
Јер, зло добра донијети неће (еп. Рим. 3, 8 ) ни на Косову и Метохији, ни у другим крајевима.
