ГОРАН ЛАЗОВИЋ И НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Соњечка, Црњански и воз који касни
Децембарска ноћ клизи низ Булевар револуције.
Изнад цркве Светог Марка гори велика звезда.
Промичу пахуље, и Београђанке које остављају трагове у облику малих жаба.
Поспани трамваји најављују последњи круг.
Нема шибицара, продавачица љубави,ни пијанаца, нема ни сумњивих родољуба.
Платани се претворили у полицајце.
Неко нам важан долази у госте, неко вероватно из Африке.
Застајем крај коња испред Скупштине и никако да утегнем мисао.
Пријатељи спавају, и Соњечка спава.
Од оних који су будни, свако би се уплашио кад бих му сад рекао да га волим.
Осим једног голуба на Тргу Републике, који мисли да сам странац.
Гледа ме као луталицу, наткривен сенком великог Кнеза.
Ноћас му не требају речи љубавне, само трошица хлеба.
У Балканској улици, поред продавнице чоколада, на месту где сам Соњечки говорио : –Чини ми се да сам те морао волети на безброј начина– неко је испред врата оставио векну хлеба.
Мој ноћни воз се изгубио, пресреле га беле вране, касниће, можда неће ни доћи, или ће се појавити кад одем.
За мном никада нису трчали возови.
Жмурим и гледам локомотиву која ме стиже.
Носачи пртљага су за суседним столом.
Спавају отворених уста, као љубитељи голфа у америчким приповеткама.
И трче кроз сан, с рукама на џепу.
У преградама празаних новчаника завукли сиротињу.
Ово што пијем није кафа.
Ово је нешто из судопере, мало подгрејано и забиберено шећером.
Никако да искорачим у нови дан.
Леђима и главом још сам у кафани ‘Каленић“.
Тамо је прексиноћ седео Либеро Маркони, у одсуству Слободана Марковића.
Био у друштву пензионисаног мајора, који је поред ордења и медаља, власник и једне дрвене ноге.
Причали су о морима, великим рибама, певали и помињали тамо неку Рускињу, која је волела гола да трчи по снегу.
-Је л’ јој било хладно?– јежио се мајор.
-Била је кандидат за члана партије! – одговарао Либеро, и боју њених груди упоређивао са комунистичким Манифестом.
Мајор је палацао језиком, присећао се младе болничарке у коју је давно био заљубљен.
Играли су, причао је, козарачко коло у хладној сали задружног дома, све са пушкама на рамену.
До болничарке је био млади Црвеноармејац.
Не знајући како да јој каже да му се допада, луди Рус је у њену пушчану цев завукао средњи прст, нежно се осмехнуо и намигнуо.
Болничарка је повукла обарач.
На плафону задружног дома, очас се указало крваво срце.
У њему је била црна рупа,и из ње је виркао један нокат.
Либеро и пензионисани мајор нису дочекали конобара са порученим пићем.
Чувар затвора им је пожелео лаку ноћ.
-И шта је било са болничарком? – питао је Маркони.
-Кад се убила, прогласили су је народним херојем!
Лупио је шаком у зид.
Звезде су му испадале из очију.
У лету до патоса, претварале су се у сузе, брисао их је ципелом, газио и гњечио.
И док је унезверено шпартао, заглушен смехом и виком пробисвета и џепароша из суседних ћелија, пензионисани мајор је, спуштајући се на жичани кревет, подизао ногавицу са дрвене ноге.
Издељана од суве липовине, угланцана, око колена је била исписана именима оних од којих је позајмљивао новац.
Мало ниже, црвеним фломастером заокружени, стајали су накриво исписани бројеви, који су означавали датуме, као крајњу границу за враћање дуга.
Тамо где је задња ложа, била је Титова слика, танким жарачем угравирана.
Уствари, то су била вратанца, камуфлирани улаз у малу рупу, у којој је пензионисани мајор, у својој дрвеној нози, увек носио флашицу са ракијом.
-Да попијемо, да мало оживимо! – рекао је, грчећи усне.
Либеро се спустио на колена и пољубио мајорову дрвену ногу.
Те ноћи је сањао Милоша Црњанског.
Рвали су се и тукли због жене која не постоји.
И на крају је састављали од облака, лишћа и знојавих јастучница.
Тако створену, делили су је после на ноћи, и шетње, на држање за руку и миловање у мрачној соби.
И она се звала Соњечка, као свака жена која не допушта да се воли.
Јутрос, док ми је то причао, на хотелској салвети виљушком сам цртао мајорову дрвену ногу.
Снег је престао, не пада али пахуље однекуд слећу.
У низу леденица, поређаних као ластавице, тражим ону која по одсјају личи на Марконија.
Прва ће се отопити, чак бих волео да некоме слети на леђа и да га усправи.
Народ се пуно погурио.
И ноћ се растегла као Циганчица у првој брачној ноћи.
Без капи црвенила, месечева сенка бежи са кровова.
Мој ноћни воз се претворио у јутарњи полазак.
Шине ми испод очију, и руке претворене у пружне прагове.
Никола Милошевић свеже обријан, наспаван, с осмехом као да идемо код Канта на доручак.
Марконијева књига о Јесењину је у његовим рукама.
Кад је склопи, узећу је и ставити под главу.
Јесењин не жуља, ни у сну.
Излазимо из Београда, устурени у вагону прве класе, са белим оковратницима на прљавом седишту.
Милошевић заклања Камијеву сенку: – просто, осетио сам одједном потребу за оним што је немогуће!
И помиње писмо Милоша Црњанског, које му је стигло из Лондона:
-То што сте Ви написали…то је најозбиљније у хрпи онога што сам читао досад о мом роману.
Ви сте, са Вашим прилазом, без обзира ко сте и каква Вас будућност чека, нова и лепа појава међу нашим критичарима.
Свашта се нашло у другој књизи “Сеоба“, само не оно што је писац хтео, а што сте Ви нашли.
Иако чујем да сте млад човек по годинама, и тек почетник међу професорима универзитета, ја сам желео да Вам кажем да сам после много година, први пут, читајући Вас, видео, да критика и код нас неће бити само вика на пијацама, него да ће писац моћи да рачуна са људима који ће запазити и оно што је у делу била интелектуална интесија писца…!
Чим је изашао кондуктер, ушла је Соњечка.
Сва у црном, села је поред мене и ја сам наставио да је сањам.
Чај сам јој кувао, од пролећне кише.
Водио у њен мали град, и она показивала где се први пут љубила.
-Хоћемо ли у Добој или Зеницу, да нас нико не гледа? – питала.
Тада смо већ били негде око Винковаца.
Милошевић говори да је Црњански 1916. радио као телефониста на железничкој станици у Сегедину.
Зиму и пролеће пре тога, провео је у Ријеци, због појаве тифуса шест недеља провео у карантину, помажући лекарима у збрињавању епилептичара.
Живео је као Рембо у паклу!
Током јесени учествује у борбама на Злота Липи и започиње “Дневник о Чарнојевићу“.
У џепу носи “Записе из мртвог дома“, а из ратне кланице излази захваљујући дијагнози да су му начета плућа.
Соњечка пита : – је л’ ти хладно?
Не чујем је, али јој малим прстом дотичем усне.
Она ме покрива косом.
На путу за Италију, Црњански свраћа у Загреб.
Упознаје Јулија Бенешића, уредника “Савременика“, Иву Андрића и Петра Добриновића.
У Опатији има статус реконвалесцента.
Шаљу га у Италију, а одатле стиже у Нови Сад, па у Иланџу код мајке, где проводи зиму.
-Како бих волела да те покажем мајци! – шапће Соњечка.
Моје уши имају очи, и не гледају у њен језик који палаца.
Она воли да ме најежи!
Док јој понављам:- лепша си, бар за три поподнева, од свих жена са којима сам пио јутарњу кафу!
Милошевић помера завесу, отвара прозор и гледа у јутро.
Како су лепе куће поред пруге.
Као девојчице из сеоске школе, које не стижу да сањају ружне снове.
Црњански је прве београдске кафе пио у хотелу “Москва“.
Тада је био звезда модернистичког покрета.
Редовно ишао на фудбалске утакмице и гледао боксерске мечеве.
Београд је тада читао његова “Писма из Париза“.
Иво Андрић био секретар амбасаде у Ватикану.
Када је стигао у Фиренцу, попео се на брдо Фиоцеле и написао “Стражилово“.
И данима није излазио из кревета.
У гостима му је била супруга, Вида Ружић.
Тог лета отишао је у Мостар, на војну вежбу.
И са Алексом Шантићем вежбао пљување у даљ.
Ту, 1921. упамтио је по венчању и изласку “Дневника о Чарнојевићу“.
-Какав је Цњански био човек? – питам Николу Милошевића.
Кондуктер улази у купе, гледа шта има изнад наших глава.
Заудара на ракију, и окреће шишарку којом је нека од флаша била затворена.
-Био је сложен, као онај твој мајор са дрвеном ногом!- одговара.
Вербални дуел, прзнице Црњанског с ваздухопловцима изродио се у двобој са Тадијем Сондермајером.
Овај бизарни догађај збио се надомак Вршца.
Сведоци били Душан Матић и Бранко Гавела.
Најпре је пуцао Црњански, и промашио,а Сондермајер није желео да пуца.
Соњечка шапуће :- Горанеее!, и видим јачорчевину како ниче из њеног језика.
Године 1929. излазе “Сеобе“.
Књижњвна задруга одбија да му објави рукопис путописа по Тоскани.
Претвара се у путешественика.
Немачка, Италија, Енглеска, Скандинавија, путује невезаних пертли, са накривљеним шеширом.
И пише:- Сад, кад се онамо враћам у сећању, видим да сам тамо ишао зато, што ме је нешто неодољиво вуколо према крајњем северу. Сад се кајем, у мислима, што сам лакомислено путовао по Скандинавији. Сећам се како сам о њој писао, површно. Сад, кад се не надам више, да ћу ходати у луци у троњему, или играти са студентима у Упсали, сад ми се, ето, стално враћа мисао, да је требало живети, дубље, заносније, и не тако брзо!
Соњечка, пита:-шта би ти са мном, кад бих била твоја?
Никола Милошевић спава.
Воз клапара, промичу бандере, и тмурни облаци.
У снежним пољима човек растрчава црног коња.
Личи на Марконија.
Она књига о Јесењину дрхти у мом крилу.
-Ништа, Соњечка, само бих те волео и подарио ти једног сина! – одговарам и враћам се у четрдесет и пету.
Црњански је тада напустио службу саветника за штампу при влади Југославије, остао без новца, и није смео да се врати у земљу.
-Напустио сам владу, рекао сам да ми је слабо здравље, и уписао се на универзитет, на студије спољне политике. Тако сам постао студент у својој педесет и другој години…! – говори, док гледам у разгледницу изнад седишта, ону на којој пише – добро дошли у Жепче!
У доба владавине Слободана Милошевића, Николи су скандирали – мењај презиме!
Одговорио је:- срећом, ја имам и име, па не морам да мењам презиме!
Кад је проговорио о Лењину, и рекао:- то је сподоба која је пљачкала банке!, Андропов је телефонирао Србији: – ухапсите га под хитно, тог филозофа, који се зове, Никола Милошевић!
Баш њега, који је мислио за пола Београда!
Још само пола сата, то је време које се не издржава, него једе и крије испод дебелог меса.
Опет се снег промаља.
Као онај нокат из рупе са плафона.
Никола се буди.
-Овако је падало када смо Црњанског сахрањивали!
Неколико дана пре тога, питао: – како је данас играо Дуле Савић?
Нема моје Соњечке.
Побегне кад год се пробудим.
Воз стаје.
И прво што видим – човек без једне ноге.
Јесењина држим у руци.
-Ево нас у Сарајеву, стигли смо! – кажем Николи.
-Ово је град где сам рођен, и овде је,изгледа, неко некога заборавио!
