ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАРИНА СЕМЧЕНКО: Кад замиришу шафрани!
Леп је Хабаровск, и далек, даљи од реченице која нас чини срећним, пет дана и шест ноћи московска локомотива клацка до њега, застаје у Краснојарску, пишти поред Бајкала, протутњи кроз Иркутск, и успори испред Амурског моста.
Тамо где престаје град, почиње тајга.
Кина је на тридесет километара, монсуни Далеког истока шетају по улицама, улазе у трамваје и старе кафее, и пењу се на златне куполе цркве Преображења.
Зима и мраз су најпознатији становници Хабаровска.
Прозори тад дрхте, и кости певају, и планина Хексир се буди као ледено чудовиште.
Град дугих ноћи и ниских облака, од оца Николаја Муровјева, грофа, чија статуа блиста издалека, наслања се на Амур, реку са два лица, која је најопаснија кад се утиша.
Нема шафрана у Хабаровску.
Оних жутих, китњастих, што су ницали у Библији, нема их на доксатима ни на терасама стаљинским, ни у баштама их нема, обележеним окућницама, али их има у продавницама, где се купују зачини.
Марина има два презимена: Семченко и Шафран.
Родила се у Свердловску, сада је то Екатаринбург, центар Урала.
За поезију живи а од новинарства купује хлеб.
И сва је цветна, од уста до потиљка, Мариночка, чију је руку пре много година затражио један практикант, и она му родила два сина.
Један се бави срцем, од кардиологије прави уметност, а други, Павел, с којим сам једном ћакулао у Кнез Михаиловој, кад не зна шта ће седне у авион, и пилотира, маше мајци,облацима и мравима.
Марина у свом дому има мачку и мандарине, кад се насмеје и лумун процвета, има и неке књиге из Србије, и чува их поред слика кад је била клинка.
Први текст објавила у “Пиониру“.
Имала је само дванаест година.
Сањала да постане хемичар, и остварило јој се све што није очекивала.
Радила у радију, на телевизији, и дошла дотле да не може без новина.
Реченица јој личи на шарену птицу.
Као и песме, оне љубавне, које се саме завлаче у коверат.
Објавила је две књиге.
-Нека време каже какав сам песник, и да ли сам то уопште! – говори уз топле колаче, и маше рукама које увек обрадују тесто, па су јој хлебови мекани, и топли као детињи загрљај.
Марина је и професор, а њени студенти као шафрани у низу.
Кад иду улицом, и улица иде за њима.
Леп је Хабаровск.
Има Марину Семченко.
Прелеп, кад каже – презивам се Шафран!
И замирише!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
