Грешком сам је позвао иза поноћи.
Уместо да се наљути, она је захваљивала.
Мариам Геворгјан!
Доктор филологије, Јерменка, и новинар.
Кад сам јој недавно послао Кустуричин нови филм, плакала је.
Од среће, плакала као што не плачу жене.
И питала – кад ћеш опет доћи?
Тамо, где никад нисам био!
Помињала Арарат.
-Увек ме подсети на геноцид. Знате ли шта су нам Турци урадили?
И причала о сновима:
-Све што сањам, мени се оствари!
Мариам Геворгјан!
-Кад су мајци саопштили да је трудна, обрадовала се.
Само је рекла – нека буде девојчица, паметна и лепа, и нека буде филолог.
Као да она бира, а не Бог!
Тако сам се родила.
И сад знам колико ме је мајка желела.
Имала је пет година када су јој поклонили књигу Ованеса Ширеза.
-Било ми досадно да читам, па сам књигу научила напамет!
Мариам Геворгјан!
-Имала сам проблем у забавишту. Тата ме тамо,једном, чекао четири сата. И још се нисам научила да припадам гомили, увек сам била своја!
И прву песму је написала у деветој години.
-Мариам, бићеш песникиња, тако ми је рекла учитељица!
Нисам јој ништа одговорила.
И сад ћути!
Дивна жена, пред којом липе сагињу гране.
Мариам Геворгјан!
Јави се понекад.
И тад обично причамо о провинцијским библиотекаркама.
Које по доласку на посао прво погледају колико је остало отрова за мишеве, и тек после попију прву кафу.
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића