ГОРАН ЛАЗОВИЋ И КУБАЊСКИ КОЗАЦИ: Бог је у правди а не у сили!
Далек је Дон, предалек, мада Ростову никада нисам био ближи.
Где ли су сад Григорије Мелехов и Аксиња Степанова?
Кад би им неко рекао да сам у Краснодару, дојахали би можда, да се сретнемо бар на мутном Кубању?!
Нема овде козака, вода је блатњава и тек у даљини зелена, пљуска и кваси дрвене даче обојене у плаво.
Прозори се беле, поред њих катарке и мередови, накривљене врбе и огарављено сунце испод грана.
Има и кућа од камена, богаташких, са широким терасамама, скупим фењерима и мермером, и јахтама везаним на чвор, заузданим као коњи козачки кад оно дођу са ратишта без господара.
Капетан брода је жена, а брод огроман, једва носи девет и по људи.
У ту половину убрајам себе, згученог на палуби, поред Алексеја Ивановича.
Причамо о козачком свиленом гајтану за који могу да се затакну два пиштоља и двосекли мач.
Сабља се качи поред копља, за седло, и може лако да посече ватру, и главу луду.
Козаци су проливали крв за Русију – матушку и главе полагали за Цара – баћушку! – прича Алексеј, показујући на облак који личи на козака.
Рунолики коњаник језди према Црном мору, које је на стотињак километара одавде, као и Азовско, и нестаје претварајући се у копито.
Козаци су слободни људи, са израженим православним идентитетом.
Немци су њиховим именом плашили децу.
Краснодар је бивши Јекатеринодар.
Основала га Катарина, она Велика и похотна, 1794!
Град пшенице и сунцокрета, рафинерија и паркова , и некадашње пребивалиште Фјодора Јаковљевича Бурсака, личког Србина, атамана Кубањских козака.
У Красноармејској улици број шест, меморијални је музеј породице Бурсаћ.
И једна железничка станица се по њему зове, у месту Бејсуг.
Алексеј Иванович на Позоришном тргу, поред певајуће фонтане, прича о козачком пореклу и претвара се у водоскок, пун поноса.
Прошла га морнарска мучнина, мисао му се избистрила, заборавио на кубањско таласање и све се бојим одлетеће.
Руке му крилате, шумарске, пуне чворова, шири их чим помене претке и Сибир.
Његов дједушка, Данило, био козак и соколар, бркајлија,пловио Доном и Дњепром, јахао степама и прелазио границе,иза себе оставио неколико медаља и пуно непризнате деце.
Умео са соколовима.
Из гнезда их доносио жутокљуне, хранио и поклањао.
А соко чудна птица, вернија и вреднија од човека!
Живи педесетак година.
Негде на половини живота, кад му се искриви кљун и отежа перје, ако не изврши самоубиство, одлази у гнездо у којем се излегао.
Месецима удара кљуном у камен, док му кљун не отпадне.
И опет месецима чека да нови израсте.
Кад се то догоди, враћа се из мртвих и одлази међу соколице.
Застајемо у Красној улици, поред скулптуре “Запорожски козаци пишу писмо турском султану“.
Алексеј певуши – “Тамо на Кубању“, гласом који призива погледе момака и девојака, вероватно студената, пристиглих из Пушкинове библиотеке.
Говори им да је Мајаковски за Краснодар рекао да је то “собачкина столица“!
Младеж се смеје, ошинута летом и оптимизмом, фотографишу Алексеја, а девојчурак у цветној сукњици, раштркане косе и јерменског лица, узвраћа:-ово је мали Париз, господине! Виктор Лихоносов га тако прозвао!
-Јеси ли ти козак? – пита Алексеј голобрадог младића, са две минђуше у десном уху.
Пролама се гласан смех, смеју се случајни пролазници, и отшкринути прозори, смеју се чувари парка, носачи хлеба, птице и деца којима ништа није смешно, смеју се сви осим младића који у Алексеја гледа као у атамана.
И у сред тог смеха, младић са минђушама, почињи да пева – “Испрежите, момци, коње!“, песму која је козачка химна и заклетва.
Одједном мук, тишина, и сузе на Алексејевом лицу.
Ћутали смо до Тургењевског моста, један на другог понекад виркали испод ока, и тек у Марксовој улици одвезали језик.
-Како да постанем козак?- питам Алексеја.
-Лако, само најави кад ћеш се следећи пут родити, да ти завршим то код атамана!
У ресторану “Ласточка“, чувши да сам из Београда, конобар нас чашћава пићем, и песмом “Родна Србијо“!
Алексеј подигао чашу, и понавља:-сестро Русије велике, какав тешки крст носиш на себи, Бог је правди а не у сили…“!
Песму је написао свештеник Обрасцов, а велики Захарченко компоновао и Кубањски козачки хор је изводи на свим концертима.
-Шта мени треба да будем Србин?-пита Алексеј, и жмури на једно око, а оно друго усмерио ка мом челу и гледа као да нишани ловокрадицу соколова.
-Зар је мало што си Рус?
-Да се нисам оженио Српкињом, било би довољно!
