ГОРАН ЛАЗОВИЋ И КСЕНИЈА ЗЕЧЕВИЋ: Верушка принцеза првог реда
Знала је да се огласи пред зору:
-Шта радиш, које је доба?
-Мислим да спавам, јавићу ти се кад се пробудим!
-Видимо се на Сави, око четири уре!
Ни једном нисам закаснио!
-Зашто ово чиним?
-Ти си ми најбоља другарица!
Водио је и на Тичје поље.
Баба Милуника јој поклонила вунене чарапе.
Рођаци савијали дуван и прстом упирали: – видиш оно иза облака, оно што се не види, то ти је Ловћен!
После плакала, кад су је љубили!
-Доћи ћу опет, да вам одржим један концерт!
-Нама је сад пут потребнији!- викао шумар.
-Ох, како тај човек мирише на љубав!- рекла ми успут.
Једном афричком амбасадору ме представила као мужа!
Човек побелео од туге!
За њом се ноћ окретала!
Шта смо вечерали?
Обично ништа, а кад смо баш били сити по једно кувано јаје, поховано причом о Жарку Лаушевићу и Вељку Радовићу!
Били четверац, без кормилара.
Имаш кравље очи, говорио.
И не разумеш се у годишња доба!
Смејала се полако, као кад сазрева јесења крушка!
Жарко нам сипао вино, дечанско!
Оно кад кане на кошуљу, душа остане без флека!
Причала о Бечу и Антверпену, помињала Париз, Берлин и Њујорк!
Једном јој тамо украли празан новчаник.
Молила:- нађите лопова, хоћу да га частим!
У деветнаестој магистрирала!
У трећој тек, написала прву композицију!
Мајка Италијанка а отац пилот, Црногорац.
Родом из Веруше!
-Мајци рекао да је виолиниста. Одвео је кући и гуслао, зачета сам на брзину, уз песме јуначке!
Стевану Раичковићу сипали ракију на длан:
-Јадна моја лирика, она сад мирише на шљиву!
Хтела у Никшић да ме води:
-Ниси више добар, морам мало да те оженим!
Са унуком Петра Кочића, једном оговарали власт.
И умало, те ноћи, парк да остане без споменика!
Молила је унука, да деду не носи кући!
Уместо писама, из Бара слала маслине.
Кад је дошла, донела “Повратак јужним планинама“!
И почела “Реквијем за Теслу“.
Свет јој долазио у госте!
Она из авиона улазила у концертне сале!
-Донеси ми једну тису из Бродарева. Причаћу јој и свирати, не брини, умем ја са биљкама!
И нервирали је голубови, на прозорима малог стана, на Цветном тргу.
Тамо, где смо једном два дана померали клавир.
Био је 21. новембар!
И први пут се јавио неко ко се не јавља:
-Сад је заспала…!
Моја Ксенија, покојна Зечевић!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
