ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ЈАДРАНКА СТОЈАКОВИЋ: Љубав коју су љубили скакавци
Мила моја,
Данас су ми јавили да си умрла и ја сам хтео да проверим колико ме лажу, па сам окренуо онај твој тајни број који се завршава са нула пет два.
Звонило је до краја, звонило неколико пута тако, и, замисли, нико се није оглашавао, нити још икоме верујем да те више нема.
Да је било среће, уместо овог писма, данас бих ти можда био у гостима.
И сад ми жао што сам те послушао, кад си рекла:-не долази, не би ме препознао, гасим се, мој Горане!
Ако си заиста умрла, допусти да у твоје име пролећу први изјавим саучешће!
И свим булеварима, и усамљеним платанима које смо грлили после поноћи.
Знаш да те волим изистински, онако како може да воли брат који нема сестру.
Зато си ти била моја телесна мана!
Јер, све смо могли ми.
Чак и оне ноћи кад си одлазила у Јапан, говорећи:- не тугуј, блесо! Дописиваћемо се преко Сунца!
Нисмо се тада гледали у очи као што ни сад не смем да се погледам у огледало.
Тамо бих угледао тебе у мојим сузама, видео те како машеш, и вичеш:-буди бар мало мушко!
Ако је све ово истина, и ако је смрт заиста дошла по твоје хаљине, данас ти се највише радују Душко, Арсен, Кемо, Мика и Тома!
Први пут им завидим, и псујем гласно, што су те призвали, јер су знали – шта си ти мени!
Чувам твоја писма и слике.
И твоје руке, које су још на мом скуту.
Тршаво моје!
Сав сам се у свећу претворио.
И горим за твоју душу, за твоје очи, горим твојим гласом, који шапће:-мој голубе!
Је ли ово дан откад нас више нема?
Ко ће те сад звати у поноћ?
Шта ће мени Бањалука без тебе, Сарајево, Дом синдиката, и хотел Москва?
Одем ли икад више тамо, тражићу тишину и руже за твоје име.
За мене не брини, снаћи ћу се, али онај комад душе који си ми откинула стави негде испод јастука.
Ја то говорим свима које волим кад оду без поздрава.
Хоћу мало да те жуљам кад ме нема.
