ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ИРИНА ВЛАСОВА: Принцеза из сибирске бајке
Једном је рекла:- ако си слободан, дођи! Волела бих да ти покажем Антверпен!
Тада сам био у Паризу, а она на прозору, одакле се гледа свет који воли!
Има великог црног мачка.
Чита Малог принца и не допушта да је зовем принцезом.
Сибирка!
Ириша Власова, сликарка и дизајнер која је освојила Европу.
Прича о баби, и дједушки, и ујаку Лењи.
Никога више нема.
Све су одували ратови и револуције, и она се прејела цивилизације.
-Живим њихове животе и настојим да не осрамотим презиме!
Живели су, каже, у малој соби, у касарни са неколико породица.
И њен први Бог био је деда.
Свирао руску хармонику, пун крви козачке, сашио јој прве панталоне.
Баба читала Некрасова, и она заволела генерала Топтигина.
Кад прича о мајци – затвори очи!
-Добро је певала и желела да буде глумица!
Била сањар, умела небо да помилује.
Ириша је то радила већ у четвртој години.
Са прозора, док је гледала како дим куља из топлотних цеви.
И одлази у облаке.
Тада је скупљала тродимензоналне слике у глави.
Није знала шта су димензије ни велики градови.
Поноси се глупостима које је у детињаству чинила.
-Све бих поновила, још луђе и лепше…!
Њене другарице су тада сањале принчеве, а она морнаре.
Хтела да постане – пират!
И учланила се у клуб “Младих морнара“.
Кад је дошла кући пред поноћ, исписали је.
Воли да лута!
Тако је и стигла на студије индустријског дизајна.
-Тамо сам нашла себе!
Ређале се изложбе, награде и похвале.
Скромна до непријатности!
Другује са песницима и људима који јој не ласкају.
Кад причамо о Русији, пита:-кад ћеш опет у Сибир?
Пише песме и шаље их пријатељима, уместо писама.
-Да би знао шта је Русија, мора се отићи у Сибир. То се тамо не учи, са тим се тамо рађа!- каже.
Воли да запева.
И волим да је слушам.
Чак и кад ћути!
