ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ХОСЕ МУХИКА: Ова тура је на мој рачун!
Лусија Тополански гледа у телефон који се оглашава кукурикањем.
То је глас њеног петла!
Снимљен на малој цветној фарми, где у углу стоји стари “форд“ из којег расту беле раде.
Бивша герлика, бегуница из затвора и сенаторка, Мохикина супруга, прича:
-Моја једина зависност је љубав!
И милује троногог пса Мануела.
Гледа у цвеће као што гледа у људе.
Госпође из елитног грађанства за Лусију кажу да је опасна.
Лукава и ружна.
Чак и необразована, јер не уме да прича о скупим хаљинама и сандалама.
По затворском стажу не заостаје пуно за мужем.
Тринест година тамновања!
-Била је достојанствена и морална затвореница, доследна себи и непоколебљиво радикална! – описују је чувари, који су после њеног другог затворског бега, добили отказ.
Имала је затворско име La Tronka!
У преводу – дебло!
До њега је дошла предводећи напад на приватну банку Monty Financial House, 15.фебруара 1969, када је са групом ТУПАМАРОС, покупила документа као доказ за финансијске малверзације и лоповлук олигарха.
Тада су, признаје, поред папира, узели и нешто мало новца, у сврху акције!
-И, ето, тако сам одлучила да уђем у политичку игру, али морала сам прво отићи у подземље! – говори Лусија.
И смешка се!
Не допушта да јој тривијалности управљају животом.
Још се, каже, учи да живи једноставно, у малој кући, поред земљаног пута, без огрлица и бљештавих тоалета.
Недавно је свог мужа, бившег педседника Уругваја, послала у продавницу, да јој купи даску за пеглање.
Отишао велики Пепе, отишао и донео, после су седели у хладовини, уз памперо, ветар са аргентинских поља!
Пили мате, из обичних чаша, пиће од овдашњих трава, које крепи душу и бистри памет.
Допирао је танго из комшилука.
Мелодија настала на доковима Монтевидеа, који има улице са називима свих земаља света.
Југославија живи у улици, где се једу најукуснија ребарца aasado!
И точи вино од tanat грожђа.
Живи и у сећању фудбалских залуђеника, кад смо оно били трећи на свету, а Уругвајци нам дали гол на пас полицајца!
Лусија не воли звук звецкања пезоса.
Радо прича о Че Гевари!
О земљи, и штеточинама цвећа, међу које убраја и мраве са којима је њен муж био пријатељ у затвору.
То је доба када је мислио да је луксуз, и – поседовање душека!
-Човек је једина животиња која је способна за самоуништење! – рекао јој је Пепе, по изласку из тамнице.
Тад није имао ни једног зуба!
Чудне очи има Лусија!
Она и смрт као да никад нису вечерали из истог тањира!
Воли живот и воли људе!
-Најлепша ствар са даном је та што дан свиће! – говори Пепе, спреман за пут.
-Где је кравата?
-Довољно је што имам сандале. Кравата је бескорисна крпа која дави човека! – одговара.
Негде изнад Океана, понавља у себи:
-Пре него одем на коначно одредиште, волео бих да представим себе као човека који уђе у бар и каже шанкеру – ова тура је на мој рачун!
Пепе не верује у Бога, али када је чуо да је његов пријатељ Хуго Чавез болестан, организовао је мису, да се верујући помоле за њега.
Бог му, ипак, није далек.
Уверен је да је Исус био левичар.
И не гледа уназад:
-Овим светом не владамо ми, председници, него финансијски моћници. Председници само симулирају власт. Не мрда пас репом, него реп псом!
Србију је угледао из ваздуха.
-Чини ми се да је ово лепа земља! – рекао Кустурици.
Дочекале га раширене руке, со, хлеб и ракија.
-Европа је прилично богата и често мисли новчаником! Ми у Уругвају имамо још десет посто становништва испод границе сиромаштва, и то је срамота!
Спуштао се мрак над Мећавником, као магла изнад реке обојених птица.
То је право значење речи – Уругвај.
И о њему смо дуго причали у андрићградској Гоји.
Док смо чекали председника.
Горица Ћећез шпартала улицом Младе Босне као да тражи Гаврила Принципа.
Уочи Видовдана, Матију Бећковића упитао – кад си дошао?
-Ене, а ја мислио прво тебе то да питам!
Док није наишао Хосе Мухика.
Тад сам видео колико је народ гладан поштења.
