ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ГРИГОРИЈ ПОТОЦКИЈ: Ексклузивно за ИСКРУ, из Москве: Кустурица је Бајрон нашег доба!
Крива је једна ноћ, она иверска, кад сам са Радојем Андрићем, уз ватру и маглу гледао према Заовинама.
Тамо чкиљи само шест сијалица.
Пешачили смо кроз светску књижевност, дували у пепео те ноћи, гледали у мрачне букве и причали о сјају Москве и поштењу сиротих људи.
Оно парче неба изнад глава било је модро.
Упирали смо у њега очима и тражили Кустурицу, који је с тих висина махао Андрићу, а онда хеликоптер усмеравао према Мећавнику.
Откуд Потоцкиј у мојој глави на Иверу?
Због једне букве наспрам Андрићеве куће која на њега личи.
Здепаста и седокоса, сва григоријевска у маховини.
Има чвор уместо лептир машне, и стотину руку!
Не да се ветру, и хода по тмуши!
Док сам је меркао, Потоцки је био у Танзанији.
-За неколико дана стижем у Москву! – одговорио је.
Да сам рекао – дођи на Ивер, он би долетео.
Чудак и академик!
Професор, скулптор и сликар, историчар.
Рођен у Курганској области, школовао се у Одеси и Кишињеву.
Мало је награда које га нису хтеле.
Његова бронзана дела постављени су као споменици у 41 земљи.
Вајао Солжењицина, Платонова, Сахарова, Далија, Гуеру, Махфуза …!
Био гост код Далај Ламе!
Направио споменик – маслачку!
Извајао Мајстора и Марагариту и дело предао пишчевом унуку, Сергеју Шиловском Булгакову.
Излагао у Јапану, Индији, Паризу, Женеви, Америци, и у још седамдесетак земаља.
Био једном и у Републици Српској, у Бањалуци.
И у Београду, пробао шљивовицу и проју.
Да није уметник, био би најбољи чувар дивљих коња.
Има доброте – за понети!
Као и Андрић, чак и кад га упитам: -кад ћеш ме већ једном усвојити?
-То је посао који се не ради два пута, морам још да размислим! – каже, и наставља да гледа у ону букву за коју сам рекао – ма, пљунути Потоцкиј!
Тај човек је вајао и Емира Кустурицу.
Лазовић:
То је сусрет који се не заборавља?
Потоцкиј:
Свакако, један од најупечатљивијих сусрета у мом животу био је тај са Кустурицом. И док га нисам упознао, питао сам се ко је тај човек? Знао сам да је геније, али сам се уверио да је велики човек. Он је херој и у њему је прожет карактер и душа српског народа.
Лазовић:
Како сте се срели?
Потоцкиј:
Ви знате ту причу!
Лазовић:
Само сам је начуо….!
Потоцкиј:
Срести се са Кустурицом тада је било скоро немогуће. Стално је негде летео, одлазио, па се враћао. Таман кад помислиш да је ту, њега нема. Замолио сам нашег заједничког пријатеља, оца Данила, да ми уговори сусрет са њим.
Данило је диван човек, био је старешина цркве направљене на крову новог театра Анатолија Васиљева.
Да би до мог сусрета са Кустурицом што пре дошло, залагала се и звезда руског и совјетског филма, Наталија Андрејченко.
И шта се десило? Ништа!
Кустурица је свима обећао да ћемо се срести, али од тога није било ништа.
Он једноставно није имао времена, а мени је требао.
Лазовић:
И Ви се запутите у московски Национал?
Потоцкиј:
Рекли су ми да је тамо, у том луксузном хотелу. Имао сам и његов број телефона, звао га непрекидно педесетак пута. Нико се није јављао. Тада сам кренуо на спрат, дошао пред његова врата и почео да куцам, прво полако, а после све јаче.
Нико се није оглашавао, нико није отварао,нити сам ја одустајао.
На крају, то моје куцање се претворило у лупање, чини ми се да се читав хотел тресао.
Сви су били у чуду.
Из суседне собе је провирео Клод Лепуш.
Насмејао се и обрадовао, када је видео да лупам на Кустуричина врата.
Лазовић:
Колико је то трајало?
Потоцкиј:
Сигурно два пуна сата, можда и више….!
Лазовић:
То је буђење пред зору?
Потоцкиј:
Наравно, још није свануло…мрак је напољу.
Од свега, највише ме одушевило што се нико од хотелског особља не појављује, и што нико не реагује на моје прегласно буђење Емира Кустурице.То ми је и сад несхватљиво. Изгледа да сам тада имао пуно среће.
Лазовић:
И врата се не отварају?!
Потоцкиј:
Не, врата се напокон отварају. И појављује се Кустурица.
Лазовић:
Сигрно срећан што сте га тако нежно пробудили!
Потоцкиј:
Не знам како се он осећао, али ја сам био срећан.
Уместо поздрава, рекао сам му:-на вашем лицу су сви људски пороци, али се види само душа детета!
Он се само насмејао, слутим да ме није ни разумео.
-Ја морам да вас извајам!-рекао сам му.
Он се још будио, трљао је очи, лице.
-Идемо на чај, немам времена за то, имам авион!- одговорио је.
Онда смо се спустили доле, у ресторан, пили чај и кафу, губили драгоцено време и гледали један у другог.
Шта год бих рекао, он је узвраћао:-не могу, имам авион!
Узвратио сам му очајнички:- имамо времена, мој атеље је близу, чека нас аутомобил, не треба ми више од пола сата, после идемо на аеродром!
Лазовић:
И успели сте да га наговорите?
Потоцкиј:
Да, успео сам, неочекивано је пристао, сели смо у ауто и отишли у мој атеље, у Гогољевски булевар 27.
Како је то била дивна слика, он у мом атељеу, уоколо на десетине портрета, све људи које он познаје, великани књижевности, филма, сликарства…
Он седа на једну столицу, и ја одмах почињем да вајам, нисам узео глину него тврди пластелин.
Знате, Кустурица је веома висок, то приличи великим људима, крупан човек, где год да уђе, одмах испуни сав простор.
Лазовић:
И време пролази, Ви вајате, а он позира?
Потоцкиј:
Да, он ћути, све му је помало чудно, необично, понекад нешто приупита.
И што је врло занимљиво, он зна је ко је пред њим, иако смо се први пут видели.
Међу нама се одмах успоставио дијалог за који нису биле потребне речи.
Постојало је дубоко, међусобно разумевање.
Уосталом, речима се све не може ни исказати, понекад је ћутање од њих садржајније, и јасније.
Лазовић:
Какво је Кустучино лице за вајање?
Потоцкиј:
Његово лице је књига у којој је исписан његов живот.
У тој географији, сакривен је свет страсти.
Емир је човек осећања, лице му је као океан, истовремено пун буре и миран.
Има нешто ратничко у њему, нешто што не пристаје на стеге.
Али, он је поврх свега уметник, стваралац и он је код мене зато и дошао, јер је велики уметник и такви људи поштују друге уметнике, то је особина само великих.
Кустурица је за мене симфонија звука!
Он разуме свет и воли га кроз ритам и музику.
И свакако, он је песник.
Лазовић:
Песник?
Потоцкиј:
Не чудите се, драги мој пријатељу! Он је безусловно песник, романтичар. У њему су дубоки корени, дуги хиљаду година.
Мене код Кустурице запањује како један човек може да носи у себи целокупну историју своје земље.
Лазовић:
Јесу ли Вам руке задрхтале када сте дошли до његових очију, може ли се уопште Кустуричин поглед извајати?
Потоцкиј:
Мислим да сам успео у томе. У праву сте, он има јак и бистар поглед, али док сам вајао његово лице, ја сам миловао лице многострадалне Србије.
Кустурица ми је поклонио албум који говори о страдању 148 српских цркава.
У њему је било толико бола када ми је то давао.
Накнадно сам га упитао:-је ли истина да су ови храмови стари хиљаду година?
-Да! – одговорио је.
-Шта се онда десило, био је мир, а храмови су нестали под окриљем ОУН-а?
Није ми ништа одговорио, само је уздахнуо.
Ћутали смо обојица и то питање је висло као паучина у ваздуху, и ја га стално носим са собом.
Лазовић:
Онда је Кустурица отишао, а шта сте Ви тада причали сами са собом?
Потоцкиј:
Понављао сам, Кустурица је Бајрон нашег доба.
Бајрон се борио за слободу Грчке,а кустурица се бори за своју Србију.
Али, у време Бајрона хероји и песници били су идоли, а у Кустуричиној епохи, они су иза историје, јер је ово период духовне стагнације.
Хероји и песници ккао да нису потребни овом времену.
Кустурица је о томе скоро све рекао у својим филмовима.
Све нам је то саопштио као песник.
Он није само лице српског народа, него и његов глас.
Не замерите ми, ја Србију гледам кроз његове очи.
Србија је центар европске цивилизације.
Истина, она је сад сиромашна, али је поносна, и моћна и богата духом и културом.
Лазовић:
Да сам нека власт, сад бих Вас одликовао!
Потоцкиј:
Завидим вам како умете дивно да се шалите. Не требају мени награде, имам их превише, ни са овима не могу да се изборим.
Маштам да поставим споменик Кустурици за живота, у једном од оних градова које је саградио.
Хоћу то да урадим на радост српског и руског народа, и свих оних широм света који поштују Емирово стваралаштво.
Такође, маштам да упознам Србију.
Нисам видео ваше манастире, фреске, ваше природне лепоте.
Морате ме разумети, вашу земљу познајем само по Кустуричиним филмовима и по књигама Милорада Павића.
Лазовић:
Не бих да изигравам поштара, али шта бисте поручили Кустурици?
Потоцкиј:
Нас двојица смо чувари једне љубави: то су Србија и то је Русија!
Увек га чекам да ми дође у госте.
Његов бронзани потрет ретко излази одавде, из мог атељеа, само понекад, кад га траже да буде део неке значајне изложбе. Недавно је био Санкт Петербургу у тамошњем музеју и на Академији уметности у Москви.
Хоћете ли се ускоро срести са Кустурицом?
Лазовић:
Вероватно!
Потоцкиј:
Стегните му руку и поздравите га!
