ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ДОБРИВОЈЕ БУДИМИРОВИЋ – БИЏА: Русија је моја љубав!
Не спавамо заједно, али телевизор се први буди.
Да саопшти колико је претходне ноћи било срчаних а колико државних удара, има ли сунца у Приштини, и колико је живот појефтинио у односу на евро?!
Кад заврши с декламовањем, телевизор вероватно очекује да вриснем, и кажем:-у, јеботе, како је добро што сам жив!
Ово јутро је, ипак, мало другачије.
У Београду рођена једна беба!
И у посету дошао Си Ђинпинг!
Кафа ме пије с ногу, а комарци сисају крв!
Телефон почео да сија, у доба кад обично спавају подгузне муве!
Зато, узимам кашику Светлане Слепчевић, да засладим дан.
-Пешачки прелаз је свуда, ако имаш довољно кратку сукњу! – читам је, док прелазим Дунав.
И негде горе, испод окретнице, код Богословије, чекајући на семафору, прилеће разголићена Циганчица:
-Ако ми даш двеста динара, живећеш сто година, куме!
-Имаш довољно пара!
-Ово сам скупила за кока-колу и куртоне, дај ми нешто за ‘леба!
На ауто-путу врео асфалт и оне мале заставице, српске и кинеске, начичкане до скретања ка Смедереву.
И на десетине презнојених косача: црнче по врућини, душа и минималац им цуре из носа, препланули, као да су тек стигли са летовања.
И стижем, коначно, у Свилајнац!
Пољопривредна школа окречена у жуто, куће и радње окићене огласима за продају, мрак у сред поднева.
Још једна пензионерка испред контејнера. угледала да је гледам, и чека да одем, да завири тамо где ничега нема.
Све то у граду који се Биџиним звао , који је имао будућност, паре и душу, где је некад радило 45 000 људи, у општини са 38 000 становника.
Биџа, господин човек!
Знамо се од пре Првог светског рата!
Чекао ме у “Друмском рају“, чекао и отишао, звала га жена Зорка.
Кафана пуна кубура, Карађорђевића, у ћошковима камин и фонтана, и један брод без капетана.
-Овде је некада гинуло десет јагњади и осам прасади за дан, пиво и салата обашка! – прича конобар, зализан, и уморан од досаде.
-Однекуд те познајем!
-Можда из библиотеке!
-Немој ме зајебавати, тамо не идем, а мислим да тога овде и нема!
И отварају се врата, она царска, као пред Хамлетом у трећем чину.
Зашкрипала је столица кад сам се окренуо.
И конобар се придигао.
Ушао прво ветар, а за њим незнанац, који је продавао метле.
Биџе нема.
Ређају се слике ресавске: кад смо оно са Булатом и Снашом уз ватру и вино , будили Јесењина и Вита Николића, док је Гордана спавала а ја слушао грактање врана, у хотелу поред топола, и она ноћ у брвнари изван града, конобарица убеђена да смо калемари, викала:- ако сте гладни, донећу вам мало пива!
И ујутру, у осам, Биџа пропитивао:-није ваљда да сте уморни и да вам се још сања?!
А ми пре тога, отворили само неколико библиотека, донели десетак хиљада књига и били мало жедни.
Ево га, улази, у карираној кошуљи, насмејан са оном рупицом између два предња зуба.
Ух, како уме да опсује.
Кад би се заратило, одмах би га предложио за генерала.
Не псује мене, него негога тамо док разговара са Вандер Куком.
И то из кафане “Друмски рај“, још говори :- не заборави, Путин је почасни грађанин Свилајнца!
О, Боже, како је свет велики, кад зажмуриш, два пута мањи од Бродарева!
-Како су ти пријатељи?- питам.
– Немам их пуно, али злата вреде: Јоковић Владан Роки и Лукић Горан, уз десетак пробраних, то је моја екипа.
Нисам човек који хоће да оптерећује, рођен сам да помажем! И о својим мукама не причам, у граду где ништа не ради, људи имају пуно проблема.
Оловку не испушта из руку.
Црта линије и кругове, и прича:
-Ћуран од тридесет килограма има два грама мозга, ови што сада овде владају не могу ни дотле да добаце.
Све су уништили, оно што сам направио не успевају ни да окрече!
Гледање диносауруса данас је привредна грана у Свилајнцу.
Биџа је некада радио за 46,7 људи!
-Тако су израчунали лекари кад сам био на тестирању…!
Једном сам за годину дана само педесет пута спавао у својој кући!
Уморан сам кад не радим. И сад, ко нађе травку у мом винограду, дајем му кило’ вина!
-Одакле ово – Биџа?
-На рођењу сам био тежак скоро шест килограма.
Кад ме је баба таквог видела, рекла:-прави Биџа!
Мислила је на једног развијеног и високог човека из села!
Мајка Драгиња и отац Сава, столар, били сиротиња.
Растао уз брата и сестру, и од пете године почео да зарађује.
-Чувао сам овце деда Данила, да бих могао да једем код њега…!
Шмирглао даску у очевој радионици, носио калупе са циглама, израђивао каратаване од ливадског сена и блата.
У дванаестој научио да вози трактор.
Сваког јутра у четири сата у једну пекару односио дрва и воду, да би добио бурек.
Везивао и крпио џакове!
Играо фудбал за Победу и Раднички, и тренирао ватерполо у Партизану!
Пољопривредни факултет завршио пре рока, са просечном оценом 9.98!
У двадесетпрвој постао асистент, па управник имања смедеревског Годомина.
Управљао Задругом, а после Агроекспортом који је тада имао 180 000 свиња и 79 000 јунади, што данас немају све земље бивше Југославије заједно.
Са Зорком изродио две кћерке – Весну и Владанку!
-Деца никад нису говорила да су моја, него женина.
Учитељ их једном питао, да ли имају оца. Оне му одговориле:
-Наш отац је Биџа, али су нам рекли да то не причамо!
Виноградарским маказама одсекао прст на нози захваћен гангреном.
У Пољопривредној школи, која је за време његовог директоровања, проглашена најбољом у Европи, терао ђаке да графите које су исписали обришу прстима.
У четири мандата био председник општине Свилајнац, народни посланик у три, а савезни у два мандата.
Једном се сликао у маршалској униформи.
И са веселим Раком Радовићем у Скупштини певао:-Слободане, ти си комуниста, волимо те к’о Исуса Христа!
Слободан Милошевић му 1992 нудио да буде председник Владе.
-Нисам одбио, а ни прихавтио, предложио сам Радомана Божовића!
Због Мире Марковић грдно се замерио друговима и другарицама.
Због вређања врха партије, истеран из СПС-а.
Захваљујући црногорско-беранској стоци, каже, видео како људи могу да буду мали.
Милошевић му долазио у школу.
-Тада сам рекао, во прође кроз школу,али мора и школа, бар мало, да прође кроз вола!
У ресавском крају, обновио двадесетак манастира и цркава.
Био на Светој Гори, однео им мотокултиватор на поклон.
Друговао са владиком Савом.
У телефонском именику има више од 150 лекара.
-Зовем их кад они другима требају!
Кад је био поплављен, нико га није звао, нико осим премијера Вучића.
-То је било тешко гледати. Вода дошла до прозора, као да ми је гумицом избрисано оно што сам годинама стварао. Све је отишло, од одела до фотографија.
-Има ли наде за Србију?
-Има, требају нам само људи, још понеки Кустурица!
Са њим се упознао на Илиџи.
-Био још омладинац, али се видело да ће бити велика фаца. Кад би сви били као он, Америка би нам гледала у леђа, али магупима и муфљузима сметају паметни и радни људи.
Причамо о Русији.
-То је моја љубав, све што ваља у овом свету стигло је одатле!
Овај народ мора да свати, ови еуропејци нас воле до последњег динара. Кад смо ми били Европска унија, они нису ни постојали.
-И докле смо дошли?
-Почели су да се краду и бетонски стубови по Кушиљеву, ето, дотле смо дошли.
Испраћа ме Биџа из Свилајнца.
Велики човек, и добра душа.
Пред вратима помињемо Милошевића.
-То је најпоштении човек којег сам упознао!
-Хтео си да га украдеш из Шевенингена и пребациш у Русију?
-Ма, све је било завршено, чекало се на пет минута, али о томе не могу да ти причам!
