ГОРАН ЛАЗОВИЋ И АМАРСАНА УЛЗИТЕ: Монголске приче и бурјатски снови
Аја – ганга је чувена света трава, чувена толико да за њу никад нисам чуо.
По причи шамана, у њој спава мирис предака.
Ми смо је газили, носили на раменима и она је, гле чуда, ишла за нама!
Док смо поздрављали бронзаног Лењина, враћајући се са монголских поља.
Ноћ летња, спарине пуна, смејао се Амарсана, иза поноћи, смејао по бурјатски, те ноћи, тако тихо да сам могао да оглувим.
Под небом сибирским, на периферији Иркутска!
Здепаст и косоок, бескосе главе, у љубичастој кошуљи као бумбар шарен, песник, мој друг и брат, Амарсана, негдашњи кандидат за председника Буратије.
Обигравао је око дрвореда!
Претворен у дечака, причао прво о виолини коју је гледао у излогу Трговачког дома.
-Мајка је признала:-лепа је, сине, али ми немамо десет рубаља!
Чувени Дондоко, бурјатски класик, отац је Амарсанин.
Имао је само тридесет и шест кад су рекли – лака му земља!
Плакали су тада Бурјати, очеви вукова.
У Улан Удеу, негдашњем Удинску, где је Амарсана рођен, постојбини козака и средишту будизма у Русији, и данас, на свакој кривини на великом Путу чаја, Дондоково име помињу с поштовањем и љубављу, као морнари кад изговарају реч – светионик!
Од иметка, Амарсани су у наследство остале очеве књиге.
Уз степу, планине, јурте и стада, загледан у Каракорум, древну престоницу Монголије, читао је учећи да хода.
И растао уз “Хиљаду и једна ноћ“, грчке митове и старе веде, Хлебњикова и Тагору, уз јапанску поезију и тибетанске преводе Цибикова.
Кад је напунио девет година, из празног џепа му је вирела прва објављена песма.
Била је на бурјатском, који је по очевом аманету учио у Интернату за сирочад.
У међувремену, постао солиста на труби и свирао бас-гитару!
И све до друге године студија, сањао виолину.
-На Академији су ми рекли – талентован си, али имаш седамнаест година, требао си да дођеш раније!
Он је отишао тог лета из Москве.
Тужан стигао у Иволгински будистички манастир, онај који има хиљаду Будиних фигурица, и започео учење будизма у манастирској библиотеци.
У долини необичних енергетских моћи, створеној за чаробњаке, исцелитеље и шамане.
Није престао да сања о виолини.
И данас, у Улан Уди, граду који има највећу Лењинову бронзану главу на свету, дрвене кућице из снова, где се рачвају транссибирска и трансмонголска пруга, и где су најукусније “бузе“, пељмени кувани на пари, уз локални колач “боова“, који се једе уз вотку, Амарсана најрадије сам шета својим градом.
Жели у њему једном да залута.
И да у Свердловој или у улици Сухе-батора, тамо где никога не познаје, прислони гудало уз врат, и да гледајући у фонтану која плеше и свира уз класичну музику, баш ону на тргу, врати себе у дане када је желео да заувек остане мали.
Велики Амарсана, превођен на све значајније светске језике.
Кад казује поезију, птице мисле да је почео светски рат.
И стварно мирише на аја – гангу.
Травку која скупља снове.
И расте из ноздрва,и овде, међу иркутским дрворедима, као оловним војницима, који су задрхтали чим смо поменули Монику Белучи.
