ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Галина Хомчик и друге бајке!
Москва, 19. август 1904.
Најзад могу да ти се јавим, драги мој, мили, далеки, па ипак, тако блиски, Антоне мој!
Где си сад – не знам.
Данас сам стигла у Москву и посетила твој гроб.
Како је њему лепо, кад би само знао!
После усахлог југа, овде ми све изгледа бујно и ароматично, осећа се мирис земље и зеленила, дрвеће нежно шуми.
Не могу да се помирим са чињеницом да више ниси жив.
Имам тако пуно, пуно да ти пишем, да ти причам о свему ономе што сам проживела последњих дана твоје болести.
Чудно је да ти пишем, али ја то желим, безумно желим.
И док ти пишем, чини ми се да си жив и да негде чекаш моје писмо.
Нежни мој, дозволи да ти кажем шта осећам, дозволи да помилујем твоју меку, свиленкасту косу, дозволи да погледам у твоје добре, блиставе и благе очи.
Волела бих да знам јеси ли био свестан да одлазиш из овог живота.
Чини ми се да си предосећао, можда нејасно, па ипак си предосећао.
Москва, 19.августа 2016. Новодевичје гробље.
-То је писала Олга Книпер?
-Да, Соњечка, баш она, златна рибица са очима драгуља, погледај јој гроб!
Тамо где јој је некад стајало срце – сад је, можда, држава мрава.
Не терај ме да се сећам ако не подносиш мирис покварене утробе.
И не питај, шта је у мени здраво?
Све, сем сећања!
Реч је бржа од пљувачке и ћутање се дуже памти од приче!
Њих двоје су, ипак, умрли на време.
И сад су заједно.
Научени да је живот краћа стаза од пута којим се иде у самопослугу!
У возу Москва – Санкт Петербург, у ноћи између 20.-21. августа 2016.
-О чему су причали Толстој и Чехов у Јасној Пољани?
-О јабукама, цркви и болестима!
-Зашто о томе није писао Книперовој?
-Није умела да чита његова писма!
-Желела је са њим децу?
-Да, једном јој се учинило и да је трудна, али била је само прехлађена, и дуго после несрећна.
Тада је рекао – и за хиљаду година, човек ће исто овако уздисати!
-Замисли Чехова и Маркеса сад у возу, или у кафани!
-Они заједно не би умели да слушају олују увелог лишћа у Боготи.
Ни да пију вотку на Криму.
Книперова је била од жена какве је Андрић волео, мало раскалашна и разуздана, а госпођа Мерседес Пардо – кућевна и скромна.
Маркес је писао тешко, пушио шездесет цигарета дневно, а она се склањала да му не смета, кувала, и скупљала воће, и у доба немаштине за намирнице давала прстен и брош.
-Колико је попушио цигарета пишући “Сто година самоће“?
-Мало више од тридесет хиљада!
-Зашто онда није допустио да се тај роман преточи у филм?
-Није бранио!
Морамо снимити целу књигу али у етар пуштати само једно поглавље од два минута сваке године, и тако сто година, то је само тражио.
-Није требало да их помињеш, ни глумицу Книпер ни прелепу Пардо!
-Чехов и Маркес би без њих били само половине!
-Ко смо ја и ти једно без другог?
-Соњечка, то сам знао кад си отишла, и заборавио чим си се вратила!
Санкт Петербург,26. август 2016.
-Понови ми њено име!
-Лиза Пиленко!
Родила се у Грузији, 1891.
Александра Блока је срела у овом граду, на књижевној вечери. И три ноћи није спавана, очарана.
Имала је тада само петнаест година.
Отишла после код њега кући.
Напољу је било тамно, дуго су причали, једном је питала – зашто не упалиш светло?
Он се само смешкао, не мрдајући са кревета.
После недељу дана послао јој је писмо.
Пуно стихова.
И Лиза се 1910. удала за Дмитрија Кузмина Караваева.
Бежећи од себе, отишла је у Анапу.
Кад се развела, бивши муж јој је прешао у католичанство.
-Вратила се у Петербург?
-Тек 1914., решена да не види Блока.
Али, није успела да се уздржи.
Одлази му трчећи, и остаје до јутра.
“Она за столом, а ја на кревету…“’, прича песник.
-И опет се удала?
-За судију Скобцова. Са њим добила сина Јурија, а у Београду – кћерку Настју.
Одлазе у Париз, то је већ 1923.
Судија постаје таксиста, а она продавачица лутака.
Настја умире од менингитиса.
Тамо сазнаје за смрт Блока.
Опет се разводи и 1932. прима монашки постриг, постаје – мајка Марија.
По Марији Египатској.
У Паризу прави прихватилиште за избеглице, за гладне и турбекулозне.
Пред верницима је говорила – на Страшном суду неће ме питати за молитве, него да ли сам гладне нахранила!
-Вратила се у Русију?
-Тек 1935! И десет година касније умрла, кад је дошло ослобођење.
-А Блок?
-Живот је изгубио смисао, тако је јаукао пред смрт.
-И умро мученички?
-Од глади и исцрпљености.
Његова жена, Дмитриевна Мендељева, прича да је у часовима бола ломио по кући – столице, сто, није штедео ни гипсану фигуру Аполона.
И спаљивао је рукописе!
Све, од писама до дневника.
Имао је само четрдесет и једну годину, а неколико дана пред смрт, добио дозволу да може да оде на лечење у Финску.
-Баш се излечио!
-Онолико колико смо се ми у међувремену разболели!
Москва, 27. август, Црвени трг!
Чехов би, Соњечка, и од ове две труднице направио драму, или добре глумице.
Погледај само како ходају.
Као да Нове године носе у стомаку!
И она шкрбава девојчица у сандалама на цветиће, што се стално окреће и буљи у петокраке и црквена звона, зар то није онај шећер који си јутрос сипала у кафу?
Таман помислиш, нада и будућност су нешто чега више нема, нешто што се појело и продало, изумрло, сатруло у људима и књигама, и нађеш их овде, и гледаш како цветају и на местима где ничу коприве.
Мани се бројки и географских карата!
Заборави сва руска мора, ратове, Стаљина и Наполеона!
Погледај само обичног руског човека.
Питај га за родину и мајку!
И учи, како се пред светињама клања!
Москва, 3. новембар!
Најлепше је предати се жени која не сме да ти се да!
На пергаменту од говоће коже исписао бих ову снохватицу и послао је данас можда у Прокупље, или потопио у Лепеницу, у присуству Ханса Кастора.
Да није било Томаса Мана, ко би данас знао ко је он?!
Тело, љубав и смрт су тријада од које је бежао.
И стигла га је на крају књиге, са телом пуним болести.
Уз чудесну фугу смрти.
-Зашто волиш снег? – пита Соњечка.
-Пун је нових живота, личи на мој јутарњи кашаљ, кад испљунем бар по две-три другарице, партијски утегнуте , и док се сећам како сам их молио – немој пуно да пушите!
Да су ме послушале, биле би још зимзелене.
Овако, опадају, круне се и лињају.
И постају све већи изазов за говњиву мотку!
Лепо се носе, и редовно читају дневне новине, важне су и мирисне, неке су се, јеботе, учланиле и у библиотеку, прописале, и не дај Боже да им неко предложи да буду космонаути, одмах би рекле – што да не?!
-Да ли се још увек уплашиш кад ти неко каже – волим те?
-Не, само ми буде хладно. И помислим на једну жену која је о Првом светском рату мислила као и о свом првом мушкарцу.
Помињала га је кад год би угледала крв!
-А Чехов, госпођа Книпер, мајка Марија и Блок, мислиш да су безгрешни отишли на онај свет?
– Нису отишли, њих су однели, и ми им се враћамо!
Као ја сад Окуџави!
И Галини Хомчик!
Москва, 4. Новембар.
Била је у плавом.
Мало уплашена.
Са гитаром, и својим гласом.
-Дивна , ни на кога не личи! – шапнуо је Булат Окуџава жени Олги.
О њој ништа није знао.
Ни да је рођена у Москви!
На Старом Арбату, на Колошином углу, куда се враћао ноћу са теревенки.
Тамо је живеле до треће године.
Завршила музичку школу.
И свирала гитару за своју душу.
Отац – новинар, мајка – инжењер!
Она јединица.
-Плакала сам када је умро Булат Окуџава. Био је небеско светло, и топлота под којом се налази читав живот!
Прича ми у Културном центру руског Министарства иностраних послова.
-Његове песме су увек са мном!
То није радост једног дана, него увек радост изнова!
Галина Викторовна не скаче на сцени.
Не прави скандале.
Не носи провидне тоалете.
Она сцену и публику осваја гласом.
Не пише, само пева песме које препозна.
А за то, каже, треба имати укус и осећај!
-Шта је ауторска песме? – питам.
-Не знам, тај термин је осмислио Висоцки!
Мени је најважније да иза песме стоји личност!
Има је и у књизи – “Знаменити бардови Русије“!
-Не разумем се у мушкарце довољно, каже. Они ће ми остати загонетка, али знам да прави принц љуби само једну жену!
Велике љубави се не исказују словима, него делима.
Објавила је десет албума и руски је рекордер по броју солистичких концерата.
Победник Московског фестивала ауторске песме, два пута, 1982 и 1983, Свесовјетског фестивала у Саратову, Грушинског фестивала, побеђивала и у Берлину, и наступала у Америци, Француској, Израелу…
Проникла у тајну добрих песника!
-Љубавне песме су састављене од сећања на многе жене. И добро је што свака од њих мисли да је песма посвећена само њој.
Како можеш да живиш са тако отвореним срцем? – питала је Наташа Дудкина, чију мудрост, поезију и музику, са Нелом Фроловом, помиње и тамо где је не чују.
Није умела да одговори.
Ни данас то не зна.
-Ако нема љубави, чему живот? – пита.
Мушкарац искреном љубављу може направити идеалну жену!
Ко верује у љубав и добро, има право да се добру нада!
Муж Сергеј и син Алексеј су јој подршка.
Боји се авиона!
Има мачка Васика, воли Чехова и Блока.
И своју гитару, од хиљаду струна!
5.новембар, Москва!
-Хоћеш ли кафу? – пита Соњечка.
-Имам Галину Хомчик, сачекај прво њу да Inline image 2Inline image 1попијем!
