ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Душанова глава!
Зовем се Душан Фурунџић.
Од непокретности имам ову гробницу.
Јесте мала, али за мене и крстачу преголема.
У њу сам спуштен без главе.
Неколико дана пошто сам заклан.
Сад сам кост без коже.
Одавде глисте, црви и мрави излазе гладни.
И враћају се кад залутају.
Не знам више шта ми је лакат а шта бутна кост.
И ко ми је ребра појео.
У овој тмуши, камење молим да ми скупи прсте.
Да их сложи на гомилу.
Да имам чиме да дочекам моју главу.
Којој се надам и верујем да је пашчад нису појела.
Остале ми у њој памћење.
Уста пуна сломљених зуба.
И један младеж са стране.
Румена била к’о задружна јабука.
М оја глава!
Није могла бити старија од девојке пред удају.
Није ни трепнула, кад јој је Аган Мекић прислонио нож на јабучицу.
Само се скотрљала низ сокак расовски.
И скакала док док је један из Тријебина није ногом начепио.
Кад јој је опсовао мајку влашку, била је још врућа.
Моја глава, која се само једном у животу сликала.
И то у војсци.
Та слика је још у животу, окачена у спаваћој соби ћерке ми Горице.
Причале ми ове жиле, што долазе од Ћоровића кућа.
Веле, она се родила тек пошто су мене заклали.
Кол’ко ли она сад има година, кад ја имам овако мало костију?
Фино се удала, та моја ћерка Горица.
Живи у Бродареву.
Синове изродила, има их двојицу.
Онај старији, висок на мене, пише књиге и живи у Београду.
Носи моју одсчену главу.
Дали му име Горан!
За њега се највише бојим.
Може срести децу оних који су ме заклали.
Зато ми треба моја глава.
Да јој кажем, да не иде путем којим је мртва скакала.
