ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Душан Ђукин, предео сликан поштењем!
У Бијељини немам никог свог!
Имао сам, док је био жив – Душан Ђукин.
Он одавно оре небеске њиве, ал’ ми се и сад понекад јави, онако у сну, и пита – кад ћеш доћи?
Био је професор и директор Гимназије!
Реч му била вреднија од печата, деца га волела, и бијељинске липе!
Омален, и никад без одела и кравате!
У Бродац ме водио, говорио – у Вршац да идемо!
-Шта ћемо тамо?
-Да се наћутимо, зар не видиш да је све испричано?!
У Бијељини се ништа по њему не зове.
И да му дају неку улицу, он би са ње скинуо своје име.
Сад гледа одозго и чуди се.
Како су многи уместо грипа прележали поштење!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
