ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Драган Гојковић, човек кога људи воле!
Сви причају – кад одем у пензију, хоћу да развијем бизнис!
Е, ја то нећу!
Хоћу да читам поезију.
Не постим, али волим поезију и то му дође на исто!
Прича мој друг и брат, Драган Гојковић.
Човек кога људи воле.
Сав од душе, и скоро да му нико не зна име.
Зову га – Роки!
И он себе тако зове!
Још од боксерских дана!
-То је шездесет и осма, ја у Сарајеву, уписао Средњу фискултурну, родитељи остали у Ужицу да праве кућу, а ја у ђачком дому на Бјелавама. Први пут у великог граду, сељачић, и чини ми се све могу, само не знам да се одбраним.
Одем са девојком у биоскоп “Романија“, и ту ми приђе један бубуљичави мангуп:-дај пет банки!- каже, и заврне ми руку, покупи све паре којима сам требао да платим мензу и дом.
Никад нисам тако плакао, боли ме рука, боли ме и душа, немам од кога да позајмим, а родитељима не смем да јавим. Питали би – шта ћеш ти у биоскопу?!
И због тог бубуљичавог мангупа, одем да тренирам бокс.
Ако се плашиш, не долази! – каже тренер.
Ја само ћутим и вежбам.
За шест месеци сам научио све у боксу.
И налетим на Рада Видаковића из Рогатице.
Одличан боксер, брз као муња, и ја га нокаутирам.
Мени непријатно, непријатно и њему, а тренер само трља длановима.
Боксовао сам пуне две и по године, од осамнаест мечева тринаест добио нокаутом, и то седам у првој рунди.
Са Бенешом нисам боксовао. Били смо добри другари, он је био сигуран у своју леву руку, и наишао на Пламена Јанкова. После тога, то није више био онај човек!
Отац Раде и мајка Ружа, рођени у Рогатици, гледали у сина као у Никољданску свећу.
-Јој, немој сине, тебе једног имамо! – говорили.
Бежи из бокса.
И ја сам побегао, баш на бабиној сахрани, неки глас се чуо у мени – никад више у ринг!
Бокс ме је научио животу, и подучио да се не одушевљавам људима.
Зато толико волим Русију, она је моја жеља и бол.
Никада у њој нисам био, али ћу је са унуцима сигурно обићи.
Уместо тамо, одем у Америку, у Филаделфију.
Нагледао се језера и лабудова, видео да Американци не пију кока-колу, да обична свећа кошта пет долара, и радио у ресторану са хиљаду седишта.
Чистио и певао – чија гора Иво, чија гора Иване!
И мислим да сам опустошио Америку пијући млеко.
Али, нисам могао да издржим, видим – носталгија почела да ме глође и убија.
Спакујем се и долетим.
Чини ми се да су и керови за мном трчали и говорили – добродошао, Роки!
Само сам ћутао и гледао, ма ужелео се Србије, људи, кафана, ужелео се живота.
Живео сам у Винчи, тамо сам од осамдесет и пете.
И враћам се једном тако кући, кад на улици – жути мерцедес, окупио се народ, приђем да помогнем, питам – шта му је?
-Ништа, само неће да упали!
-Можда се покварио! – добацује неко са стране.
Питам људе – одакле сте, а они кажу – из Аранђеловца!
Каквог црног Аранђеловца, они су из Аустралије, родили се само под Букуљом.
Одведем их лепо кући, кафа па ракија, ручак, мајка се обрадовала, а ја зовем мајстора да поправи ауто.
Остали они код мене неколико дана.
Људи од бизниса, хоће да ме воде у Аустралију, и после неког времена, од њих ми стижу папири и авионска карта.
-То само будала може да одбије! – говоре ми пријатељи.
-Ето, ја сам та будала, нећу да ми комшије сахрањују мајку! – кажем.
И не одем.
Шта ће ми паре кад имам Марију и Немању?
И дивну жену!
Имам и пријатеље који ме зову и кад им не требам.
Волим добре људе.
А онај бубуљичави, што ми је отео сав новац у Сарајеву, не може ме заборавити.
Случајно га угледам пред истим оним биоскопом, приђем и кажем – дај пет банки!
-Бјеж’ , болан! – смешка се мангупски, и намигује.
За мном је ишао један старац, и говорио – позлатиле ти се руке, сине!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
