ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Био једном један Данило
У Бродареву нема више Лазовића.
Има само оних који се тако презивају.
Лазовићи су као кромпири.
Најлепши део им је под земљом.
Од Николе, Лазара, Жарка и Аца, све до Данила.
Небески паори, сви мртви , и опет сви живи.
Данило је био мало другачији.
Био ми је отац и старији брат.
У Гепратовој 15, машући руком, кроз прозор ми показао где се налази Русија.
И причао о Толстоју, као да је са њим ливаде косио.
Заједно смо ишли у Ужице и Сарајево.
Уочи рата, са академиком Николом Милошевићем!
И освитали са Стеваном Раичковићем.
Причали о травама и сенкама, и о Барбари која је покисла тог дана, јер је кишило над Брестом.
Данило је навијао за обичног човека!
У најбоље другове убрајао Буга, Руђу и Бесима, прве бродаревске мангупе.
И волео своје Тичепољце.
Косана, Милића и Здравка.
Бабу Милунику љубио у руку.
И једном, кад их је затрпао снег, упутио им се право из Београда.
Однео им намирница и кавкаског овчара, да их брани од вукова, и државе.
И једва стигао на воз.
Те ноћи је “Настасја Филиповна“ каснила на сцени националног театра читавих петнаест минута.
Волео је мудре и паметне људе.
И бежао од празних прича.
Поред руских класика, узори су му били тичепољски бркати стричеви.
Он их је боље познавао, него они себе.
И сви ликови које је оживео, са њим су били у најближем сродству.
Није био човек кафане, осим кад се баш мора!
Био је заљубљен у Републику Српску.
Толико, да тамо још нисам срео човека који са њим није попио бар кафу.
Сви су га познавали иако га можда никад нису видели.
Кад је умро отац, тог 19. јуна, дошао је у белој кошуљи, загрлио ме, и рекао:- сутра ћемо плакати, данас морамо да га испратимо!
И није одржао реч, видео сам га како брише сузе, иза једне осушене крушке.
Тако сам и ја изгледао после његове премијере “Вергилијеве смрти“.
Најдужи аплауз који сам чуо и врисак младих Београђанки, које су се за њим окретале.
Његошеву слику је држао поред иконе.
Знали су њих двојица да се гледају сатима.
И у немом дијалогу, причају оно о чему други ћуте.
Препричавао ми је “Рубљова“, скоро жмурећи.
На оној већ иструлој бродаревској клупи, док нас је мајка дворела и нудила ђаконијама, молећи:- поправите ми воду, изгледа да је пукла цев!
Са ограда и прозора виркале су радознале главе.
За тај посао ипак је требало мало више снаге и умећа него што смо имали.
Један од комшија је био упоран делећи савете.
Данило је бацио лопату и рекао:-знаш ли ти да сам ја глумац?
-А знаш ли ти да ја немам телевизор?- одговорио је комшија.
Он нам је после тај посао и завршио.
И ево, десет година како га чекам
Све мислим, отишао је на пробу или представу.
А то је било скоро, кад ме је позвала Светлана Ђокић и рекла:-Дача је умро!
Био сам далеко, никад даље од Србије.
Од тад се са гробља увек враћам као сироче.
И жао ми што га не сањам, да ми исприча како на Топчидеру другује са Исидором.
Сад сам себи и брат и отац.
Горан, Данилов!
И жао ми што у Бродареву нема више Лазовића.
Има само оних који се тако презивају!
