ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Бане Вишт и живи покојници (1)
Ноћ је живља и богатија од дана.
Биле су две, и било ми жао да их преспавам, док сам био у Добоју, и тражио улицу Банета Вишта, онога који се незнанцима и белом свету представљао као – Добојски.
Ма, јок, нема тога овде, говорили су ми голубови, и рибе, накинђурене за посне госпојинске тањире, у суботи са подсукњом.
Зато на овом свету и нема правде, али срећом има људи који памте Професора, који ми је једном у сну испричао како су он и Свети Сава ловили рајске птице и носили их мртвим борцима за ручак.
Све што не може држава, могу добри људи!
Оно што ваља у добојском сликарству окупило се у чувеној “Грацији“, а наспрам ње зид назван “Кафана код бесмртних“, разапело је платна и душу, и у спомен на великог Банета Вишта, три дана сликало и причало како је било док је Бане био жив.
Било је суза, и тамбуре, поезије, вина и вруће јагњетине, и сваке ноћи за даме по једна црвена ружа.
Долазио је и Банетов Звјездан, у “Грацију“ , чији је дух најлепша слика Добоја.
У времену када је просташтво добило снагу страсти, Бане Вишт се опет вратио међу своје.
Никад живљи и веселији, и само мало покојни.
Сви Чеховљеви ликови себе схватају сувише озбљино и зато су смешни.
Бане Вишт је био озбиљан човек, јер је са животом умео да се зајебава, и једном га је тако одвео у шетњу, и нису се заједно вратили.
