Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ – Писма из Доњецка (3)
Од смрти је гора вест о њеном доласку.
Јутрос су јавили да има мртвих.
Рањене не помињу.
Ти сигурно сад спаваш.
Жуљају те самоћа и мека постеља.
У Доњецку је напето.
Око Дебељцева грувају гранате.
Нешто чађаво пада с неба, црно као црни снег.
-Зар тога има? – питаш ме у сну.
Како да ти одговорим кад данима спавам на једно око?
Кад неко закуца на врата, прво кажем – овде нема никога, после их тек отворим!
Осећају се вибрације од детонација, дрхти и шоља од кафе у коју просипам пепео.
Пушење је, иначе, забрањено.
Слушам Александра Рејнголда.
Говори да украјинске новине лажу.
Ни једно насеље није прешло под контролу украјинске војске.
Јутрос је избројано четрдесет мртвих.
То је вест из Луганска.
Покушали су да стигну до Дебељцева, и мало се спотакли о мрак.
Овде су ноћи дуге, као плетенице лепе девојке.
Помињао сам ти Замјатина на одласку.
Ниси ме чула, као што ни сад не верујеш да сам жив.
Како волим да ти се причињавам.
Са вуненим чарапама из Бродарева које не скидам.
Чим ме нешто похвале, оне стегну око прстију.
И пуно ми је топлије кад не знам да је напољу хладно.
Искрено, кад год ми смрт протрчи изнад главе, буде ми жао што мало не застане, да је упознам док сам на ногама.
Знаш ли ти колико овде има удовица?
Ходају као смрзнуте птице.
За њима иду туга и немаштина, а испред деца коју не могу да стигну.
Почињу да ме боле жене које саме могу све!
Ово је отишло предалеко!
Замисли, Леонид Литвин, заслужни сликар Украјине, насликао је младе земљаке како стоје изнад силоване руске дјевушке са које је скинута одећа у бојама руске заставе.
Смеју се и наздрављају на слици – гарни хлопци!
Украјинска ирационална русофобија заразила и украјинске уметнике.
И међу њима немам више пријатеља!
Ниједну новогодишњу честитку нисам примио из Кијева.
Порошенко тамо већ има своју фреску на којој је приказан као римски патриције.
Шта са тим има Љиља Вербицка, најлепша Рускиња?
Ништа, само су је прогласили наказом, груди јој открили и на брадавицама окачили кукасте крстове са Путиновим ликом.
Може ли се злоба излечити добротом?
Или, ћутањем?!
То сам питао Георгија Циганова, свештеника храма Св. Јована Кронштатског из градића Кировскоје.
Његов храм је срушен августа 2014.
Била субота, свеноћно бденије, када је хор запевао прве речи великог славославија, ударила је граната.
Пре тога, убијен је црквењак Вјачеслав.
Тада се пуцало и у Шахтјорску.
У Славјанску су промашили храм, погодили кућицу и убили чувара.
У Горловки су погодили дрвену цркве.
-Најгоре је кад слушаш звиждук минобацача, а не знаш где ће ударити…! – прича Циганов.
И помиње убијену Олгу Радченко.
Зину Мелуги.
Виктора Чернишова.
Свакодневно се моли за њих.
Служио је литургију и на рушевинама.
Сада је у Кировском мирно.
И рудник је прорадио.
-Могу да плачем колико хоћу, али због тога неће мање пуцати на мене! – каже.
Да бисмо имали право да нешто тражимо од Бога, треба нешто Богу и да дамо!
А то је чисто срце и покајање.
Највећа заповест је заповест љубави!
И прича, како је својевремено долазио један човек у продавницу и говорио: ова кобасица је мало скупа, али има да је купим, шта има да цицијашим?!
А кад је почео рат, он узвикује – хвала ти Боже, има каше!
И како сад живите? – питам.
-Скромно, успевамо понекад и да се обрадујемо!
Шта да ти напишем за крај?
Спавај, анђеле.
И затвори очи кад се пробудиш!
