Ексклузивно за ИСКРУ: ГОРАН ЛАЗОВИЋ – Писма из Доњецка (4)
Шта радиш кад си сама?
Не разговараш ваљда с кремама за боре!
Овде је полицијски час.
Слободно се крећу само пси луталице.
И војне патроле.
Почело је и лице да ми се перута услед мраза и вероватно због недостатка љубави и цигарета.
Доњецк је пун црних мачака.
Крећу се као кфоровци по Косову, тако им и очи сијају.
Те мачке, које не желе да их цео свет воли, само они које оне одаберу.
Анастасије Михајловске – нема.
Јуче ми се јавила из Индије.
Још тражим њену Волу, имала је само деветнаест година када је командовала тенком.
Данас нема ништа осим рана и успомена.
И све се бојим да ћу је наћи, и упитати – зар мислиш да ће сад држава да ти рађа децу?!
Синоћ је забележен долазак око двеста украјинских снајпериста из правца Дебаљцева.
Пуцало се у Зајцеву и Широком Балку око Горловке, у Александровки и Трудовском, насељима Саханка, Лењинском и у Коминтернову.
Још увек сам на пристојној удаљености од места где скупљају мртве.
На неких три – четири километра.
Слушам гранате и гледам зиму, какву је Кандински сликао.
Жутом и зеленом бојом.
Оно што је розе у његовом “Зимском пејзажу“ сад ми личи на крв која кад прсне по снегу одмах направи ледена срца.
Причали ми војници са прве линије.
Однекуд као да допире твој глас, вичеш – месим хлеб, и мислим на тебе!
Чујем те, и слушам као судбину.
Она има више маште од нас!
Ти си део срца за који нисам знао да га имам док те нисам срео!
Говорим ти ноћима, убеђен да од мене не можеш оздравити.
И где год да кренем, чини ми се да Моторола иде за мном.
О Арсену Павловом још се причају легенде.
У Семјоновки, док су се Украјинци скупљали пред зору и припремали за напад, он је узео мегафон и запевао као хоџа кад позива у џамију.
Украјинци су се разбежали, уверени да их чека батаљон нежних Чечена.
Причали су ми и о његовој женидби са Јеленом Каљенкином, коју је упознао у селу Славјанска, где је била рањена.
Свадбовало се уз песму и рафале.
Моторола је био у војној униформи а она у белој венчаници, у коси је имала црно-наранџасту траку Светог Ђорђа, и пиштољ испод пазуха.
Оног дана када је Моторола настрадао, са њим у лифту био је и његов телехранитељ, Евгениј Аполнович Годлија, борац “Спарте“, кога су звали – Гога!
Као једанаестогодишњак дошао је у Домбас, ратовању се учио у Славјанску, под Иловајском тешко рањен од минобацача, и суседи су за њега говорили – божије дете!
-Ако се народ бори за своју слободу, он је непобедив! Победила је Абхазија, победиће и мој Донбас! – говорио је.
На његовој сахрани били су само најрођенији, неколико другова и сабораца.
Нико од депутата, министара, нико у име државе.
Спремали су се за сутрашњи дан, за Моторолину сахрану!
Нисам ти рекао, волео бих да једну Нову годину дочекам не сам, него сам са собом!
Сад се дивим овим намученим људима.
Код нас човек стари чекајући да дође пролеће.
Не уме први да му крене у сусрет.
Овде је другачије.
Нема усамљених, јер су сви довољно скромни.
Ако ти се не јавим сутра, то не значи да ми се нешто догодило.
Пре ће бити да нисам могао да ти се јавим.
