Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Од Доњецка до Нове године!
Нагледао се и најео рата у Донбасу.
Био на чају код Александра Ходаковског, команданта чувеног батаљона “Восток“.
И пред мрак кренуо према Ростову на Дону.
Успут бројао тенкове, топове и војне камионе на којима је писало – људи!
Поред пута куће разрушене.
И један човек, у једној њиви.
У војном шињелу!
Пребира по необраном кукурузу, и гледа ка руској грници.
Боја зиме је у машти!
Тад дрвеће шуми као да је живо.
По Херберту, сваки километар зими је два километра.
Човек из њиве иде по снегу за кукурузом, гладан.
Испод неба са смрзнутим звездама.
У доба кад се постављају замке за зечеве по украјинским селима.
Доњецку границу нисам ни видео.
Из затамњеног џипа виде се само светлеће ракете.
И људи са машинкама око врата, који без рукавица подижу рампу.
Стоје мирно пред младићима који ме возе, и обезбеђују.
На руској страни – детаљна контрола.
И мање питања и пипања него при уласку у Доњецку Народну Републику.
Као да се однекуд знамо?!
Поред вољења и поштовања, услов људскости понекад је и трпљење!
Остају дугуљасте рупе у снегу.
Све до Ростова, који личи на бомбоњеру кад се гледа из ваздуха.
Овде су – врата Кавказа.
Окићен је наш тихи Дон младим удовицама, процветао је баћушка тихи Дон сирочићима, валови тихог Дона препуни су суза очева и мајки.
Писао је Шолохов који је сав свој живот провео на Дону, живећи са козацима.
Сад у њему има доста доњецких избеглица.
И растужених Григорија и Аксиња.
Еври и долари у њему вреде само кад мењачнице раде.
Окићен , са партизанским тенком као спомеником на путу ка Доњецку.
Стижемо пред поноћ.
Роман и Андреј се одмах враћају.
Остављају ме да чекам први јутарњи авион за Москву.
И таксисту који ми пред аеродромом признаје да је Украјинац.
Не болује од русофобије.
Али се у његовој лимузини осећам као мрачној соби без зидова.
-Вама је хладно, а нама лоше и ружно без мраза! – говори.
-Како преживљавате?
-Научили смо да чувамо топлину!
Могао је рећи – топлоту!, али, хајде, да му верујем.
Људи су као очи, виде све осим себе!
Он припада оној групи од пет мислиона Украјинаца који говоре украјински, а живи, зарађује и радује се на руском.
Полећем из града који ће уочи Божића бити окићен босиљком.
Треба прелетети 1300 километара и не мислити на Црно море!
И већ сам међу облацима, на небу где сви имамо некога за кога бисмо дали живот да га можемо само загрлити.
Загрљај је најлепше што ти могу дати.
Шапће Јесењин.
То је као да ти дајем себе.
И враћа ме у дане кад сам имао запаљење ува.
Тад ми је исцурело детињство!
Руске песме о зими слушам душом.
Веселе су и освежавајуће као московски мраз.
У њима зима живи у брвнарама.
И на крају шуме.
Зима и љубав увек долазе заједно!
Као Сњегурочке и Деда Мразови који ме дочекују на аеродрому.
Москва је ове године почела да се украшава раније него обично.
И сав њен сјај је у знаку 200 година победе у Отаџбинском рату 1812.
Вечерас ће Нова година опет закуцати на руска врата.
Биће дочекана са најлепшим жељама.
У бљештавој одежди, са доста шампањца, ватромета и песме.
Умеју Руси да славе и да се радују.
И да загрле!
Као онај Деда Мраз из Доњецка који је трчао за мном и молио да се фотографишемо заједно!
-Ви сте наш брат из Србије. Зашто не останете?
-Зато што морам да идем! Које су вам новогодишње жеље?
-Добро здравље, и да нам више не пуцају у леђа!
Ко Деда Мразовима испуњава жење? – питам зајапурену Сњегурочку на Црвеном тргу.
Слеже раменима и гледа према небу.
У дану кад је Константин Сергејевич Книрик написао – хвала, браћо Срби! Ми вам нисмо дали раме кад је требало, а ви нам враћате добротом. Пет хиљада Срба песмом је потврдило да је жив хор “Александров“.
Од Сњегурочке добијам Деда Мразову кућну адресу.
-Пишите, 162340 Русија, Вологдска област, град – Велики Устуг!
На неколико корака даље – средовечне партизанке и партизани.
Подсећају да је на јучерашњи дан основан велики СССР, 1922!
Машу црвеним заставама.
Претворени у петокраке које сијају на врховима московских јелки.
Москва је спремна за долазак Нове године.
Да ли је ново лето спремно за Москву?
