Ексклузивно за ИСКРУ – Горан Лазовић и Вадим Степанцов: Сад се види ко је брат а ко није!
Вадим Степанцов је култни музичар Русије, он и његов “Бахит-Компот“ су легенде за младеж и оне мало старије.
Воле их и они коју слушају Чајковског, а њега обожавају и као извођача и као песника.
Искрен уметник.
И кад спава изгледа као да се смеје.
Лазовић:
У Тули су ми рекли – Степанцов је наш, овде је рођен. И у Доњецку су ми рекли – Степанцов је наш, овде је рођен! Колико сте се пута ви рађали, господине Степанцов?
Степанцов:
Ја сам као Хомер, који се рађао у седам грчких градова. Неки мисле да сам “Москвич“, други верују да сам из Питера. Ипак, ја сам рођен у Доњецку. Отац је био нестрпљив, хтео је да ме види што пре, и мајка је са мном дошла у Тулу, где сам по аутоматизму уписан у књигу рођених, и тако постао “Туљак“.
Родитељи су још били студенти, учили су на тулском Рударском факултету, и сад испада да сам ја “Туљак“ који је рођен у Доњецку.
Лазовић:
Мајка вам је била Украјинка?
Степанцов:
Да, читава њена породица је украјинска, и сви су говорили руски, као што је тако код свих на Донбасу.
Баба је тридесетих година прошлог века предавала украјински језик у Виницкој области.
У централној Украјини тада је мало људи говорило књижевним украјинским језиком.
Њу су тамо послали под паролом – комсомолским путевима!
Да је доживела ове дане, сигурно би рекла – све што су научили, обило им се о главу!
Лазовић:
Откуд потреба да измислите да сте ванбрачни син Јурија Антонова?
Степанцов:
Та прича је настала сама од себе, када сам још био млад, пуно млад, а Јуриј Антонов није имао времена да остари, и сличност је била невероватна.
После су ме упоређивали са Озом Озборном и Удом Дикшнајдером, тако да имам велику музичку породицу.
Лазовић:
Сећате ли се подмосковске Малаховке?
Степанцов:
Свакако…!
Лазовић:
Тада сте имали двадесет година, и због књига које су пронашли код вас, демобилисали су вас и наградили дијагнозом – психопата?
Степанцов:
Није баш тако! Тада, у време мог самовољног напуштања војне јединице, у мојој војничкој торби су пронашли две филозофске брошуре – “Истина и пут њеног сазнања“ и “Хришћански екуменизам, јуче и данас“.
Начелство је рекло да сам ја идиот и послали су ме у лудару. Тамо ми је и постављена дијагноза.
Лазовић:
Како сте се у то време гледали у огледалу?
Степанцов:
Био сам поносан на себе.
Лазовић:
Ви и Селинџер сте једина два човека из светске литературе који су се професионално бавили месом и млечним производима?
Степанцов:
Није тако, ја и он смо једини проучавали “технологију меса и месних прерађевина“, само он у Холандији а ја у Москви, и нисмо завршили те своје факултете.
Лазовић:
И већ гледам слику: перете руке, а оне миришу на месо и млеко, и ви их опет перете, и одлазите на Литерарни Институт, хоћете да будете песник.
Шта је то тада у Вама пропевало?
Степанцов:
На трећој години студија сам схватио да припадам оној реткој сорти људи , којој су реч, рима и књижевност уопште важнији од хране!
Лазовић:
Вознесенски у то доба говори да стихове пише ногама! Ви сте му се ругали, или…?
Степанцов:
У младости сви пишу песме ногама, односно у ходу! А кад се порасте – тад себе треба заустављати! Као у оној анегдоти из деведесетих година, око старог и новог Руса. Тамо први другоме говори – нисам јео три дана! А други одговара – е, друшкане мој, треба себе заустављати!
Лазовић:
Због старог Михалкова умало нисте остали без дипломе?
Степанцов:
Тако се догодило. На Факултету, када су га именовали за председника Комисије за државни испит, њему је одмах запала за око моја збирка песама – “Уби ме, лепотице, у зору“.
Нису му се ни наслов ни садржај допали. То је било осамдесетосме. Перестројка! Али до мозга старог Михалкова она још није долазила.
Могуће да је он тада патио за сином који је побегао у САД!
Чинило се да је он био задужен да појача идеолошку будност и требало је казнити мене уместо сина!
Само ђаво зна шта се тада догађало у главама стаљинских књижевних генерала.
Иако је Лав Ошанин, руководилац моје катедре, био из тог окружења, он је био другачији. Захваљујући њему и ректору Јурију Сидорову, и сличнима, ја сам на крају добио диплому.
Лазовић:
Какве су ваше песме из тог периода, да ли сада неких стидите?
Степанцов:
Не, или можда. Мени је брзо досадило да пишем песме користећи непристојну лексику, иако су тамо укус и осећање били присутни, као и у стиховима Ивана Баркова, који је у 18. веку успешно сјединио “високи“ и “ниски тонус“.
Лазовић:
Памтим једну вашу реченицу, изговорену на Бајкалу:- у поезији има места за све, али нема места за ваздух! Како дишу ваше песме?
Степанцов:
Вероватно је тако, у најбољим стиховима густина поезије је тако висока да не оставља места за музику.
Јаки и убедљиви стихови не траже мелодијску потпору, то им не треба.
Ретко се дешава да мелодија и велика поезија имају исту резонансу.
Лазовић:
Да сте због поезије чинили оно што сте чинили због жена, где бисте били данас?
Због Наташте сте, на њеној дачи окопавали кромпир, заливали салату, и она је тада говорила – како си ти добар човек, Вадиме! Она вас је и запросила?
Степанцов:
Па, да…збуњујете ме! После пет година познанства, она је схватила да сам најбољи, бољи од свих њених богатих обожавалаца.
Пре тога, ја сам тражио њену руку, али – она ме одбила. И сада живимо заједно!
Лазовић:
А друга жена? Кажете – она је била корејски маљчик! Хоћете да ме збуните или разочарате?
Степанцов:
Претходна, та предпоследња….! То је било кратког даха. Али, она није била – дечко! Једноставно, волела је да је тако зову. Кратка коса, мангупско понашање, још завршни разред школе.
Тада је у Русији “старосна граница за заједнички живот“ била – 14 година.
Тако да нисам нарушио никакав кодекс.
Има ли у српском језику еквивалент за нашу реч – “пацанка“?
Лазовић:
Можда: мангуп-девојка, враголанка…!
Степанцов:
Лепо звучи!
Лазовић:
Волите жене којима ватра гори у очима?
Степанцов:
Свакако, али је важно да се она осети и на недрима.
Лазовић:
Да ли је таква била и чувена Нели Ким?
Степанцов:
Не знам. Само сам је видео на новинским фотографијама. Купаћи костим јој је био провидан, то памтим.
Лазовић:
Откуд у вашем стану Сантанина златна плоча?
Степанцов:
То су ми поклонили за неки рођендан, а од кога сам то добио – не памтим. Додири много руку могу се понекад сложити и са светском трговином дроге.
Лазовић:
А ове сабље…то скупљате или оштрите кад сте беспослени?
Степанцов:
И то ми поклањају, знају за моју љубав према хладном оружју.
Лазовић:
Алкохол је за Вас некада био хонорар, шта је сада?
Степанцов:
Зависност, понекад прегломазан терет, а опет – он весели!
Лазовић:
Немате музичко образовање, не знате да свирате ни један инструмент, а музички сте и поетски идол многих Руса. Где је овде логика?
Степанцов:
Музиком зову и оно што се врти у поп-индустрији, свакако и у андерграунду. Мислим да је то непоштено, једноставно – није у реду!
Моцарт и Чајковски – то је музика! А ја, пишем песме и осмислим три-четири акорда са паузама, за три строфе и рефрен, што није тежак задатак.
Маркс Берес није знао ноте. Џим Морисон није свирао гитару, и шта?
Али њихове песме су освојиле срца, и то је главно.
Лазовић:
Ваш поклоник је и бивши директор Сбербанке – Казмин?
Степанцов:
Јесте, ми смо пријатељи “до коске“. Жао ми је што је на челу његове банке сада други човек.
Лазовић:
Група “Бахит-Компот“ постоји од 1990. Шта сте све урадили за ових четврт века?
Степанцов:
Како је говорио папаша Дулитл у представи “Пигмалион“ – ми смо дотакли врх лондонског дана!
Бахит-Компот можда није врхунски састав, али је свакако култни. Дефинитивно!
Лазовић:
У књизи “Мутанти Купидона“ сабрали сте песме настале у претходних двадесет година. Шта је ту све стало?
Степанцов:
То је било у другој књизи – “Гламур и трендови“. Књига је дебела, али у њој је стала само десетина од онога што имам.
Лазовић:
Где је андерграунд данас у Русији?
Степанцов:
Тамо где је и био, у подземљу. Само што он није упоран и отпоран као ми. Нове групе не могу да издрже притисак и недостатак новца.
Лазовић:
У песми “Данашњи дан“, у једној строфи кажете – данас ћу се ја, с председником у Кремљу напити…! Но, то је, ипак, блуз! У Доњецку се ратује, гину деца и старци. Чак сте им и песму недавно посветили?
Степанцов:
Да, али песма у основи не говори само о томе. Она говори о људским вредностима. Али, проширио се рат и с јесени 2014 ми смо отишли у Луганск и тамо снимили пола клипа. Песма се зове “Алилуја“.
Лазовић:
Шта уопште рећи људима који питају – кад ће слобода?
Степанцов:
Слобода је у човеку, али већина људи нема појма о томе, једноставно – боји се да мисли!
Лазовић:
Да се присетимо и онога што сте доживели у родном граду. Питали сте пролазника како да дођете до пријатеља, а он је одговорио:- као прво – добар дан!, као друго – срећан Вам Дан победе, а као треће, млади човече – та улица је иза ћошка!
Таквих људи је пуно у Донбасу, они не смеју да се издају!?
Степанцов:
Таквих људи је много на Донбасу, и њих је немогуће издати.
Заиста! Моје срце је увек са њима. И са Србима који су тамо, који бране те људе и њихову децу.
Лазовић:
Једну песаму сте посветили и Надежди Савченко?
Степанцев:
Руси за то кажу – бред!
Лазовић:
Шта је данас рокен-рол у односу на рат у Доњецку?
Степанцов:
Недавно смо учествовали на рок-маратону за децу Донбаса на каналу “РЕН-ТВ“.
Неке познате личности су дуго размишљале и у последњем часу пристале да учествују. А неке, пристале, а затим отказале. Сада је јасно ко је брат а ко није.
Лазовић:
Наш пријатељ, Захар Прилепин већ је унапређен у чин мајора и заменик је команданта батаљона. Ми смо без чинова, како да му помогнемо?
Степанцов:
По војним мерилима, ја сам сада пензионер. Иако “Бахит-Компот“ не зарађује пуно, одлучили смо да помогнемо борцима, и тако смо за један вод набавили униформе.
Лазовић:
Какав сте отац, шта каже ваша ћерка Олга?
Степанцов:
Ја је то не питам… Она пуно чита, пише, мисли, она зна какав је мој музичко-поетски посао, и да су ме ове две године премориле. Неке моје раније песме, ја бих сакрио од ње, док не порасте.
Лазовић:
Хоћете ли ускоро у Србију, знате ли да вас чекамо?
Степанцов:
Био сам у Србији, једном на неколико дана. Мој друг Владислав, Московљанин, позвао ме је да будем у његовој групи, и тада смо посетили манастир Милешево. Ту сам схватио како треба да звучи моја песма “Алелуја“.
И још једном сам био у Србији. Тражио сам да авионско преседање буде у Београду, хтео сам жени и ћерки да покажем твој град.
Зовите, доћи ћу!
