Ексклузивно за ИСКРУ, Горан Лазовић и Сергеј Путилин – Кустурице, ово ти Русија неће заборавити!
Звучи као “Каћуша“!
Златни тенор Русије.
Водећи солиста хора “Александров“.
Сергеј Путилин, док разговарамо на Старом Арбату, лице прекрива рукама.
Као да је остао без гласа и речи.
У тупољеву ТУ-154 који се срушио у Црном мору недалеко од Сочија настрадали су главни солисти, хор и балерине “Александрова“.
Њих – шездесетчетворо!
Били су породица, дисали једном душом.
Путилин је требао да буде са њима.
Док му нису јавили – остани, имаш мало дете и пробу млађег хора.
-Пробудили су ме ујутру и питали – знаш ли шта се догодило?
Рекао сам – не знам. Онда сам сазнао, заплакао и завапио – о,Боже, зашто? Што баш они који су били тако добри и који су веровали у тебе?
Ноћима није спавао.
-Како кад су ми стално били пред очима?! Сви они, њихове мајке, супруге и деца. И ја сам са њима мртвима разговарао. И све се надао да је бар неко преживео.
Живих нема, јављали су спасиоци.
-То су ситуације када не знате како да се понашате! Сви вас нешто питају, а ви бисте најрадије да останете сами, да ћутите и тугујете.
Онда сам себи рекао, не смеш допустити да ти буде теже него њиховим мајкама и супругама, њиховим очевима и деци. Али, како тим људима помоћи, како их и чиме утешити. То је стање кад сви знамо болну истину и не знамо како да је прихватимо.
Носио је цвеће и палио свеће за настрадале.
Лутао градом, непознатим улицама.
Одлазио у храмове московске.
Сергеј Путилин, који је већ био спаковао кофере и радовао се доласку у Београд.
-Требао сам 28 децембра да певам у вашој престоници, да се дружим са српским пријатељима.
Кад сам их назвао, они су плакали. Делили смо исту бол. И сад се јежим кад видим како се Србија опраштала од мојих колега.
Ми смо браћа и у болу. Руси вам тонеће заборавити, нећу ни ја и кад обновимо “Александров“ волео бих да прво да дођемо у Београд и запевамо – “Тамо далеко“!
Валери Медински, руски министар културе, обећао је велику помоћ у обнављњу хора.
И читавог Ансамбла!
У томе има пуну подршку Владимира Путина.
Сергеј Путилин стеже прсте, спушта главу и уздише.
Очи му пуне кише.
-Оно што је Кустурица написао поводом наше трагедије, никога није оставило равнодушним.
Ми смо заиста били хор који је производио узбуђење!
Са Кустурицом смо наступали у Кремљу, 2012! После певали и у Сава центру! Планирали смо и велику заједничку турнеју, хтели Европи и свету да покажемо наше умеће.
Сад од тога нема ништа, све ће морати да сачека.
Испред дома “Александрова“, на Земљоделческом переулоку 20, још горе свеће, и пристиже ново цвеће.
-Договорено је да 26 јануара одржимо концерт, да први пут запевамо после трагедије, у нашој кући, да поменемо настрадале и покажемо да умемо бити јаки кад је најтеже.
Волео бих да Кустурица буде тада наш гост. Да се испалчемо братски, јер знам колико је он волео те људе, а и они њега.
Пренесите му моје поздраве и захвалност породица настрадалих за речи утехе које је упутио.
Растајемо се на углу Смољенске, код Седмог континента.
Путилин одлази на пробу, чекају га кадети “Александрова“.
Маше и ниједном да погледа у небо, још црно, црње од Црног мора!
