Ексклузивно за ИСКРУ – ГОРАН ЛАЗОВИЋ И НАТАЛИЈА ДИМИТРИЈЕВНА СОЛЖЕЊИЦИНА: Говорио је – Браћа се никада не смеју издати!
Са Солжењицином се упознала 1968!
Од 1973. били у браку!
-Све његове текстове прва сам читала, и била њихов редактор.
Двадесет књига сабраних дела Солжењицина , које смо објавили у Вермонту, сама сам прекуцала на писаћој машини.
Сваку страницу два пута прочитала!
Писала сам црном оловком,а он плавом.
Ако се слагао стављао је плус, а ако није стављао је минус, и писао зашто се са мном не слаже!
Није била у Србији.
-У нашој породици гајимо топла осећања према вашем народу.
Александар Исајевич је дубоко преживљавао све што је везано за Србе.
Све у вези са Косовом смо заиста преживљавали, као што и сада наша породица преживљава драматичну судбину Срба који су тамо остали да живе!
Данас је на челу Фонда А.И.Солжењицина!
-Објављивали смо и рукописе који су нам стизали од емиграната.
Неки од њих су одрасли у Србији захваљујући вашем краљу Александру, кога Руси никад неће заборавити.
Кад прича о данима изгнанства, каже:
-Доласком у Америку, схватили смо да Запад не мрзи само комунизам, него Русију!
Солжењицин је тада говорио – не мешајте Русе и совјетску власт!
Причу о великом Нобеловцу са госпођом Наталијом Димитријевном започео сам у недоба.
Кад је оскудевала у времену!
Иза нас су остала бројна писма и телефонски разговори.
И пуно међусобне радости!
-Уважени господине Лазовићу, од оволико ваших питања могла би се направити књига!
Благородна, Наталија Димитријевна!
Због које сам у Кремаском дворцу скочио у вис.
По добијању Ордена дружбе од Владимира Путина, питао сам Кустурицу – ко је све био на пријему?
-Била је и госпођа Солжењицин! – одговорио је.
Лазовић:
Александар Исајевич Вам је причао да је још као деветогодишњи дечак знао да ће постати писац?
Солжењицина:
Да, он се често сећао како је већ негде око девете године имао чврсто сазнање о томе да мора да постане писац и да ће то постати.
Није то био утицај породице, нити било кога другог, али се појавила та увереност да ће бити писац, што је и за њега самог било изненађујуће.
Лазовић:
Кад вам је причао о родитељима, чега се најрадије сећао?
Солжењицина:
Његов отац је био артиљеријски заставник за време Првог светског рата, вратио се жив кући 1918. године, а у лето исте године је погинуо несрећним случајем у лову – пола године пре рођења сина. Тако да Алексадар Исајевич никада није видео свог оца, али је често и много о њему размишљао, тражио одговор на питање: како би поступио мој отац у овом или оном случају. Мајка је цео свој живот посветила сину, никада се није удала, бојећи се да доведе у кућу строгог очуха.
Умрла је у 49 година, 1944. године, када је Солжењицин ратовао на фронту у Другом светском рату.
Син се увек са нежношћу сећао мајке и прекоревао је себе јер, како му се чинило у зрелости, није према њој био довољно пажљив у својим младим годинама.
Лазовић:
Једном сте рекли да се Солжењицину идеја за писање “Красног колеса“ родила још док је имао осамнаест година.
Говорио Вам је о томе?
Солжењицина:
Не само да ми је причао о томе, већ је много пута и писао и говорио у неким својим интервјуима.
Његово детињство и дечаштво су прошли у Ростову на Дону и у Новочеркаску, где се и камење сећало Грађанског рата и где су сви одрасли за себе решавали питања: ко је у праву „црвени“ или „бели“, шта је довело до револуције у Русији, где су извори?
И младић Солжењицин је хтео да нађе одговоре и наумио је да напише роман о Руској Револуцији.
Лазовић:
Једна од његових првих прочитаних књига био је “Рат и мир“?
Солжењицина:
Он је наравно прочитао много књига пре „Рата и мира“, али је истина да је велики роман Толостоја прочитао са својих 10 година.
Наравно није разумео филозофска и љубавна поглавља, али је био одушевљен описом Великог рата и заувек опчињен жанром велике епопеје.
Лазовић:
Толстој је за њега био мера вредности?
Солжењицина:
За Солжењицина је Толстој био ауторитет не толико морални, колико уметнички.
Знате, често су га питали какав је његов однос према Толстоју и Достојевском.
У једном од интервјуа (Дејвиду Ејкману, лист Time,1989) одговорио је овако: „Осећам веома велико и поштовање и блискост и са једним и другим, мада на различите начине.
Са Толстојем сам ближи по форми приповедања, по форми представљања материјала, по бројности лица и реалних ситуација. А према Достојевском сам ближе по настојању да разумем духовну, људску страну историјског процеса. Али, за мене су обадвојица учитељи, наравно, обадвојица“.
Лазовић:
Које писце је још с радошћу читао?
Солжењицина:
Говорио је да је његова звезда водиља – Пушкин.
Од савремених писаца осећао је највећу блискост са Михаилом Булгаковом, веома је волео поезију Ахматове, високо је ценио Замјатина и прозу Цветајеве.
Лазовић:
Гледао сам неколико портрета великог Солжењицина. Да ли је тачно да он никада није позирао ни једном сликару?
Солжењицина:
Истина је.
Лазовић:
Ваш супруг је уважавао историчаре, али је тврдио да без велике литаретуре ни једна епоха не може бити ваљано схваћена. У ростовској библиотеци дуго је проучавао “самсоновскую катастрофу“. Како се он уопште односио према историјским фактима наспрам романескне структуре?
Солжењицина:
Његов циљ је био да обнови историјску истину, коју су бољшевици немилосрдно изобличавали и уништавали, и да та обнова буде заснована у целини и разноликости.
И ради тога, сматрао је, треба узети и другу тачку гледишта – „око“ уметника, јер су средства која користи историчар недовољна.
Историчаре занимају чињенице, документа, од којих је већи део уништен, као и изјаве сведока, а многи су убијени, и зато су они ограничени да проникну у суштину и бит истине.
Уметник може да види боље и дубље, захваљујући уметничком гледишту, па и интуицији.
Жанр својих великих историјских платана – „Архипелаг ГУЛАГ“, „Црвени Круг“ – он је одредио не само као „роман“, већ као „уметничко истраживање“, и ту је применио сва уметничка средстава којима је владао, да би проникао у сржисторијске догађаје.
Лазовић:
Када се осећао најсрећнијим?
Солжењицина:
Kада је могао несметано да се преда своме послу, тада је био најсрећнији.
У једном телевизијском интервјуу питали су га о најсрећнијим моментима живота и он је одговорио да је два пута био неизмерно срећан.
Први пут када је после осам година затвора и логора доспео у избеглиштво, иако је то било у пустињској степи Казахстана.
То избеглиштво је било „вечно“, а он усамљен и болестан, то је за њега била срећа, јер је могао да се креће слободно, без страже!
Срећа је за њега била видети и звездано небо. У логору је оно било сакривено светлима рефлектора.
Коначно, био је у могућности да напише све оно што је као логораш носио у глави и памтио.
Други пут, када се после тешких година супротстављања систему, прогону, клеветама, претресима, нашао у новом избеглиштву, у изгнанству, сада већ у Вермонту са породицом, где је могао несметано да ствара.
Лазовић:
Извесно време је провео у Јужном Казагстану, у селу Кок-Терек. Тамо су слали оне за које су веровали да се неће вратити. То је, госпођо Солжењицин, граница између живота и смрти. Откуда код вашег супруга толико снаге да не клоне духом, да све то издржи. И у мојој земљи је било таквих казамата, један од писаца ми је рекао – уместо са људима, ја сам се тамо дружио с Богом и захваљујући томе, ја сам жив!
Солжењицин је био верујући човек?
Солжењицина:
Он је рођен и васпитаван у духу православне вере, познавао је и волео црквену службу. Касније, када се у младости заинтересовао за дијалекички материјализам, напустио је веру. Вратио јој се тек после рата и неколико година логоровања, од када је до краја свог живота остао дубоко религиозан хришћанин.
У „Архипелагу“ (у делу IV) он наводи стихове “Акафист“, које је написао у логорској, болничкој постељи, и ту је записао:
И сада, узвраћам истом мером,
надахнут водом живом
Боже Универзума,
Ја опет верујем!
И кад сам те се одрекао
Ти си са мном био …!
Лазовић:
Били сте под сталном присмотром, пратили су вас и прислушкивали. Како сте се у свему томе сналазили, колико је то утицало на ваш животни ритам?
Солжењицина:
Ма не, то није мењало ритам нашег живота ни рада!
Мењало је само неке наше навике: например, ни о чему важном нисмо говорили наглас, писали смо поруке на таблама и после их брисали… !
То наравно није био угодан начин живљења, али се временом навикнеш и прихватиш да то тако треба.
А ритам рада је био онакав какав смо ми себи задавали – стално интензиван, увек дубок.
Лазовић:
Изгнанство из Русије Солжењицин је поднео веома тешко?
Солжењицина:
Да, први месеци су нам били посебно тешки. Све ново, непознато, све другачије, нема драгих пријатеља, нема никога.
И било је страха, пуно страха са свих страна.
Није било јасно да ли ће он имати снаге за писање, може ли наставити оно што је започео.
Баш је било тешко, и врло узнемиравајуће!
Лазовић:
Шта вас је сачекало у Вермонту?
Солжењицина:
Прве две године смо живели у Европи, у Цириху. Али, Александру Исајевичу је било тешко тамо да ради јер смо имали велики број посетилаца, оних што дођу „само на пет минута, само да се рукују, само да нам потпишете књигу“, и он је одлучио да отпутујемо негде даље.
Говорио је: „Као да се цела Европа договорила да ја не пишем ништа друго осим да дајем аутограме“.
Настанили смо се између вермонтских шума и пропланака, где нам посетиоци нису лако могли доћи.
Тамо су постојала четири годишња доба, као у нашој отаџбини Русији, и у близини се налазила православна црква.
Могли смо да користимо и услуге универзитетске библиотеке и да наручимо било коју књигу из било које светске библиотеке, тако да нас та удаљеност од града није ометала у раду.
Напротив, били смо у предности.
Лазовић:
Солжењицин је, кажете, одмах по доласку у нови дом, поставио неколико великих столова и поређао материјал који више није морао да крије?
Солжењицина:
Да, и био је веома срећан због тога, јер је већи део живота проживео бринући где ће и како сакрити оно што је написао. Требало је то ваљано склонити, да се не нађе уколико којим случајем дође до претреса.
Осим тога, никада раније нисмо ни имали толико места, никад више од једног стола, на којем све то није могло да стане.
Лазовић:
Погледао сам неколико ваших видео-записа, по повратку из изгнанства, 1994! Ви сте тада плакали. Шта вас је обрадовало а шта растужило од онога што сте затекли у Москви, па и у читавој земљи?
Солжењицина:
Ја сам тада плакала од среће, јер сам заиста била срећна.
Вратили смо се, стигли у отаџбину, опет смо били међу старим пријатељима, слушала сам матерњи језик…
То је неописиво осећање.
Такође, била сам срећна и што смо напокон били у могућности да са нашим људима поделимо тешкоће и проблеме, који су пратили све те радикалне промене, започете крајем осамдесетих година прошлог века.
Туговали смо заједно, са свима.
Много тога је кренуло како не треба!
Знали смо шта нас чека, али смо, кажем вам, били срећни, иако смо били свесни да неће бити лако исправљати туђе грешке и градити испочетка.
Лазовић:
Ваша улога у стваралаштву великог Солжењицина је немерљива. Како је било бити његова жена?
Солжењицина:
Често ме то питају, поготово како је бити супруга великог човека?!
Нема једноставног одговора на то питање.
Мени с њим није било тешко.
Друга је ствар што смо имали тежак живот, баш тежак, али нама је било лепо.
Волела сам наш заједнички рад, уживала у томе, и сада га настављам.
Живим с његовим текстовима и то ме чини срећном.
Ево, сад спремам за објављивање Зборник његових радова у тридесет томова.
Лазовић:
Родили сте двоје прекрасно деце, сад имате унучад. Солжењицин је неговао култ породице, и све је чинио да се сачувају традиционалне вредности?
Солжењицина:
Да, чинило нам се да нас је Бог благословио нашом децом. И ми смо се трудили да они постану не само образовани и културни, већ што је важније – добри људи.
И сви родитељи треба да теже ка томе да васпитају своју децу као часне и благородне људе.
Улога породице се ни са чим не може поредити, њен утицај за судбину, како младог, тако и одраслог човека је огроман и распад породице носи велике последице за човечанство.
Лазовић:
У мојој земљи се име вашег супруга изговара с великим поштовањем. Солжењицин је стао у заштиту Србије када јој је претило уништење?
Солжењицина:
Да, Солжењицин је сматрао да се браћа не смеју никада издати, посебно када се на њих обруши цео свет.
Лазовић:
Сагледавајући општу духовну климу, где се, по вама, данас налази Солжењицин у Русији, а где у другим земљама?
Солжењицина:
Данас у свету влада стање озбиљних промена и друштво нигде није уједињено – ни у Русији, ни у Европи, ни у Америци. Зато свуда постоје људи који високо цене Солжењцина, а има и оних који га одбацују.
Лазовић:
Шта све чините да би се млади нараштаји упознали са стваралаштвом Солжењицина?
Солжењицина:
Пуно наступам на универзитетима и школама, никада не одбијам њихове позиве. Мени је лако и интересантно да причам са младима, имамо добар однос са њима.
Лазовић:
Недавно сам био на Солжењициновом гробу, и, замислите, тамо је била једна птица…
Солжењицина:
Да, на његовом гробу стално има људи, долазе и старији и млађи, и Московљани и дошљаци. Много дивних сусрета ми се догодило на гробу Александра Исајевича.
И ја се тамо осећам некако другачије, тамо влада чудан мир.
