Ексклузивно за ИСКРУ, Горан Лазовић и монах Киприан: Гајим велику љубав према српском народу!
Било би лепо отићи јутрос до Јевтушенка, по киши васкршњој, и ставити му на гроб, изнад главе, једно црвено јаје.
Далеко је Побусани Понедељак, то је тек сутра, а радост ако не стигне на време остаје радост којој се нико не радује.
И треба сложити слике киргистанске, свака од њих говори казашким језиком, и прећи пут од Бишкека до Карла Балта, и у тој Чукојској долини, где међу сунитима има и мало Руса, у манстирском подворју међу шест монаха, загрлити инока Киприана.
Они живе у колибама од глине, греју се на дрва, ни цркву не загревају, немају струје ни воде, у молитвама су и посту, и имају више него што им треба.
-Ако бих рекао колико је тешко бити монах, нико не би дошао у манастир. Али, кад би знали каква је радост доступна монасима, онда би сви дошли! – прича отац Киприан.
Преживео је три клиничке смрти.
У Авганистану изгубио обе ноге.
Као Валериј Анатољевич Бурков постао Херој Совјетског Савеза.
Био депутат и саветник Председника РФ.
-Нисам ни слутио да ћу бити монах, али Бог нас призива к себи од рођења.
Он ми је дуго куцао на врата, али га тада нисам чуо!
Христ је рекао – ево, стојим пред вратима и куцам. Ако неко чује мој глас и отвори, ући ћу и вечерати са њим.
Таквих случајева је у мом животу било пуно!
Једном је као млади официр Чељабинске високе школе војног ваздухопловства сањао како стаје на мину.
-Чинило ми се, од тога не може горе!
Сан је испричао друговима.
-Не дај Боже то никоме! – рекли су.
-Боље је извршити самоубиство! – одговорио је.
Када је почео рат у Авганистану, 1979.,у саставу контигента совјетских трупа налазио се пуковник Анатолиј Иванович Бурков, отац Валеријев.
Октобра 1982. стигла је вест о његовој смрти.
Посада обореног хеликоптера је преживела, а он изгорео заједно са својим – МИ -8!
Орденом “Црвене Звезде“ одликован је постхумно.
-Неки су мислили да у Авганистан идем да осветим оца, а ја сам отишао јер сам му обећао да ћу доћи, на наш последњи дуги разговор!
И уз све, Родина је рекла – авганистанском народу треба помоћи, и ми смо отишли да помогнемо.
Они који су гледали како гине Анатолиј Бурков, причали су да је на његовом телу остала велика бела трака.
-Кад сам отворио сандук и видео мртвог оца, угледао сам само црну боју, и схватио да се и ја тако могу вратити!
Никада нисам плакао, али сам тада ридао.
Душа ми је била у потопу.
Пред одлазак у Авганистан разболео се од туберкулозе.
То су месеци лечења и сувог кашља, и лекари око њега, пуни неверице.
На своју одговорност отишао је у рат.
Летео на носачу ракета ТУ-16, некада и на десет метара од Океана, да не би био примећен.
-Када сам после прве борбене операције видео убијене и рањене, опет сам се разболео.
Рат је психичка траума, јер сваки дан гледаш смрт, крв и несрећу.
У рату си стално пред избором – да ли да прекршиш морални закон, који је у вези с Богом у нама, или не?!
Не постоје људи који више мрзе рат од војника, посебно оних који иза себе имају велике борбе.
Никоме не бих пожелео да у томе учествује.
Командир са којим сам јуче например пио чај, погинуо је.
Сећам се да смо се смејали, и метак га је погодио у стомак.
Другоме је метак однео пола главе.
Свачега сам се нагледао, али ми је рат уз све ужасе дао унутрашњу снагу.
Тамо се десило преиспитивање мога живота.
И прича да пуцање није било његов посао.
-Само сам наводио авијацију. Сад је то другачије, постоје ласери, другачије су ракете, све је компјутеризовано. А код нас је било – бациш димну бомбу и бежиш, и по њој наводиш авијацију.
Масира колена монах Киприан.
До 23.априла 1984 испод њих су биле ноге.
Сад су ту протезе, прекривене монашком ризом.
-Тамо је била само једна мина, и она ме је сачекала!
Однела му је десну ногу, лева је само висила на кожи, а десна рука била смрскана.
У тешком стању евакуисан је хеликоптером, одакле је испао током увлачења и тек у другом покушају успео да прихвати руке спасилаца.
-Најмање сам тада мислио о себи. Трпео сам бол, и размишљао – како ће све ово поднети мама?
Прво је отац погинуо, сад сина разнела мина, има ли она снаге за то?
Кад сам се пробудио у биолници, видим – десна рука у гипсу.
Подигнем чаршаф – остаци ногу такође у гипсу!
У том часу се испред мене, као некаква икона, појавио лик Алексеја Маресева, легендарног пилота Великог Отаџбинског рата.
И кажем себи – он пилот, ја пилот!
И ја сам совјетски човек као и он.
Зашто сам сад ја дужан да будем гори од њега?
Одмахнем левом руком – глупости!
Направиће ми нове ноге.
Био сам уверен да ћу се вратити у борбени строј.
Док је учио да хода на протезама, у посету му је дошао онај друг коме је испричао сан како стаје на мину.
-Хоћеш ли сад да се убијеш?
-Не, о чему то говориш?! – одговорио је.
После годину дана лечења, враћа се у строј.
Одлази у Војно-ваздуђну Академију “Гагарин“ , и среће своју своју будућу жену, Ирину.
-Да ли вам се Валериј дуго удварао? – питали су је.
-Ја сам за њим пола године трчала, и неговала га, да би се уверио да ћу му бити добра жена!
Добили су и сина.
-И онда ме један батјушка, са којим сам се дуго познавао, одведе код старца Илије – Ноздрина.
И он каже – питајте шта вас брине и мучи!
Слушам га и мислим у себи – ако си исконски старац, сам ћеш ми све рећи.
Сви су причали и питали, само сам ја ћутао, и одједном сам рекао – постоји ли Божја воља да постанем монах?
Уследила је пауза, велика пауза.
Он је само спустио руку на моју главу и рекао – благосиљам!
Затим сам се срео са јеромонахом Макаријем из Киргистанске епархије.
Кад сам му испричао за сусрет са Илијом, рекао је – вољу Божју треба испоштовати, тако треба, јер то Господ тражи!
Био сам збуњен.
Како да оставим људе око мене, оне који ме воле, како да променим живот и одем?
После ми се јавио и рекао да је разговарао са владиком Данилом – Кузњецовим, он је благословио постриг и ја кренем у Киргизију.
После искушеничког стажа, постао сам монах Киприан.
И још титра у мени то осећање током пострига, када је кроз мене прошла Божја благодат.
Жена и син су дали пристанак на његов прелазак у монаштво.
Други дан после монашења добио је благослов да на ризи закачи “Звезду Хероја СССР-а“.
-Био сам изненађен. Мислио сам ако је завршено са мојим грађанским животом, завршено је онда и са звездом!
У почетку то нисам разумео.
После неколико месеци и пуно путовања по Русији, све је дошло на своје место.
Знате, ја сам хтео да одем у ћелију и да се молим, али Господ није тако хтео.
Физички дефект је ништа у поређењу са дефектом душе.
Често ми кажу – па, ви немате ноге!
Имам протезе!
И то сад за мене нема никакво значење.
Оно што је у мени, од тога зависи моја срећа или несрећа.
Раније је код мене све било испланирано, бар за годину, а сад не знам шта ће бити ни за неколико дана.
И више не планирам, планови су у Господа, а када њему отворите срце постајете срећни.
Као да је пре тога све било празно и пусто, и одједном се све напунило радошћу.
Ни љубав без Господа није љубав.
-Некада пилот а сада монах, има ли нечега заједничког у томе? – питам Киприана.
-Свакако да има, а то је небо. Некада је било Земаљско, а сада је Горње, и оно даје више радости.
Али, ни Земаљско не заборављам, јер и сада понекад скачем из авиона падобраном.
-Како је бити монах –Херој?
-Нисам ја Херој, и не дај Боже, не осећам се тако. Ј асам само власник и носилац тог звања.
Током рата само сам часно вршио своју дужност, имам пуно пријатеља који су више од мене заслужили то звање, али пошто је оно припало мени трудим се да га ничим не унизим.
То чиним и кроз своје монаштво, које исто тражи часност и храброст, и неку врсту хероизма, и мени је сад теже него у рату.
-Колико је, с нама какви јесмо, Бог данас далеко од нас?
-Бог је увек са нама, и он нас често носи у наручју, посебно кад нам је тешко, а ми то просто не примећујемо и не видимо због свога слепила.
Увлачимо се у празна земаљска задовољства и ходамо за својом сујетом и таштином, за навикама посао – кућа, и не видимо Његову бригу и не осећамо љубав спасења.
И све зато, јер нам се срце очврснуло, и нама као да није до Њега, као до неког другог.
И удаљавамо се од Њега остајући сами, на бесконачном растојању.
Тако добијамо несрећу уместо среће, и страдање уместо радости.
-За кога се највише молите?
Више бриге и миолитве увек имам више за оне којима је то потребније, за оне које ми је Господ послао да им се нађем.
Они су моји блиски.
За читав свет се не молим, за то ми је још рано.
-Како изгледа један ваш дан?
-Најчешће протиче овако – од поноћи до 3.30 сати учествујем у молитвеном ноћном бдењу, после тога спавам до 4.30, после тога је опет молитва око сат и по. Од 10 до 17 сати примам оне који ми се обраћају за помоћ.
У 17 сати ручам и одлазим на Универзитет, у 23 се враћам у келију, пијем чај и одлазим на бдење.
-А ваша породица?
Моја породица су браћа из манастира, и они који су ме изабрали за духовника.
Ако имате у виду моју жену и сина, са њима је све у реду, они су независни и живе своје животе.
Син има 30 година, ми се виђамо, дружимо али живимо одвојено, како кажу – свако у својој келији.
-Први пут говорите за српске новине. Каква су ваша осећања према мом народу?
У Србији живи народ који је много пропатио и страдао, зато што се и ви као ми – православци.
На нас ђаво увек диже мач, жели наше народе да подели и уништи, и да убије у нама веру православну, а људи су само средство у његовим рукама.
Али, док год чувамо нашу веру, бићемо непобедиви, и никакве ђавоље радње не могу иништити наше пријатељство, и љубав једних према другима.
Гајим велику љубав према српском народу, и био бих бескрајно срећан ако би вољом Господа нашег Исуса Христа могао загрлити сву браћу Србе-
Ниско им се клањам и желим вам мир и радост у Господу.
