Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАРИЈАНА НАУМОВА, светска шампионка: Я люблю Сербию!
1.
Када је почео рат у Донбасу имала сам петнаест година. Гледала сам на телевизији ужас: погинулу децу, порушене куће, школе и болнице.
Мислила сам да је то могуће само у ратним филмовима, била сам затечена – како у таквим условима могу да живе и уче та деца?!
И сзнала да она неће у школу кренути почетком септембра, као остала, него тек у октобру.
Рекла сам – хоћу да идем тамо, да их подржим!
Ја и отац смо сели у наш ауто, и кренули.
Прикупили смо доста поклона, спортских реквизита и чоколада, понела сам и своје тегове, да бих деци показала чиме се то бавим.
На граници су ме сачекали мушкарци са уатоматима.
Било ми је страшно: чује се пуцњава, рат је, разбијени тенкови около, али кад су ти људи сазнали да идем код доњецке деце, одмах су ми помогли.
2.
Очекивала сам да ћу видети мало деце.
Али, у Доњецку су биле пуне школе. У једној например осамсто а у другој петсто ђака.
Причали су ми како су им изгинули рођаци од украјинских скотова, како им очеви војују на фронту и бране град.
Тамо сам провела недељу дана, живела у касарни са војницима, јела оно што они једу, ноћу слушала ратну паљбу.
Чували су ме, била сам безбедна.
Дружила сам се са Тигром, то је девојка Марина.
Она је у војсци од почетка рата.
Она је херој, награђена је војним наградама, спасавала је рањене, извлачила их из ровова.
Тада сам схватила да сам потребна деци Доњецка.
Била сам прва спортисткиња која је тамо отишла.
Ја сам дужна да подржим руски народ, тамошње људе, руску децу, то су моја браћа и сестре.
3.
Велики енглески боди-билдер, Доријан Јатс ми је једном рекао:- ми спортисти смо дужни не само да примамо награде и почасти, него и да своју љубав дајемо другима, и да помажемо!
4.
Јуче сам се вратила из Доњецка, осми пут.
Посетила сам пет градова – Доњецк, Горловку, Дебаљцево, Јасиновату и Макејевку.
Обишла шест школа, организовала – “Руски жим“!
Деца су са задовољством са мном дизала тегове, а ја сам им после уручила дипломе.
Првацима сам однела двеста ранаца и прибора за школу, а стотину деце даровала новогодишњим пакетићима.
Посетила сам и две војне јединице.
У једној од њих, “Спарта“, којом је командовао чувени Моторола, направила сам турнир у дизању тегова.
У Дебаљцеву уручила поклоне учесницима дечијег спортског празника.
Обишла сам такође и избеглице, у болници се срела са малим Кирилом.
Знате, он је настрадао од украјинских терориста.
Његова куће је разрушена.
Замолила сам га да се насмеје, и он се насмејао.
4.
У самом Доњецку, живот се одвија скоро као свуда у Русији.
Али, на ободу града све је другачије.
Тамо је рат, тамо су рушевине, паљба.
Гину људи, то је ужасно.
5.
У ДНР-у је стално рат.
У градовима се све чешће дешаавају акти тероризма.
Украјински диверзанти угрожавају животе мирних грађана.
Боравила сам и у близини доњецког аеродрома, видела украјинске позиције.
Разговарала са нашим борцима, и ја их доживљавам као истинске хероје.
Они су елита земље, а не манекени из ноћних клубова.
6.
Упознала сам Арнолда Шварценегера, три пута смо се сретали, а 2015 предала сам му писма и фотографије које су ми предала деца из Доњецка.
Отворила сам то писмо, превела на енглески и уручила.
-Шта ту пише?-питао је.
-Деца из Доњецка моле Терминатора за помоћ и заштиту! – тако сам одговорила.
7.
Много мојих другова из Украјине престало је са мном да комуницира.
Неки сад врло ружно пишу о мени, али постоје и тамо нормални људи.
Послали су ми например недавно из Украјине на поклон велику Лењинову бисту.
То су украјински војници, они знају да сам комсомолка, то су они који нису хтели да униште Лењинов споменик како им је било наређено.
Послали су то мени, и сад је Лењин на дачи.
8.
Однела сам и цвеће на његов споменик у Доњецку.
Знате, Лењина доживљавам као великог совјетског вођу,најглавније што је урадио – дао је наду да и обичан човек може да живи као слободан!
Важно је обележавати те дане сећања, и не слушати лажи оних који сад пљују по њему, Стаљину и Совјетском Савезу.
9.
Нисам ја никакав херој, радим само оно што осећам да је правилно.
Трудим се да помогнем људима, и тад сам најсрећнија.
10.
Погледајте куда иде савремени свет, хоће од младежи да направи дебиле који живе између компјутера и хамбургера.
11.
Волим да пуцам из пиштоља и калашњикова.
Где год одем, молим да ми то допусте.
У Северној Кореји сам пуцала са девојкама из њихових специјалних снага.
Одлично гађају!
12.
О Северној Кореји нисам ништа знала, али ми се некако допадало што су скоро сви против њих, а они за то не хају.
Отац је рекао напиши писмо Ким Џон Јуну.
Рекла сам да сам пионирка и да желим да видим његову земљу.
Одмах су ме позвали.
Са председником се нисам срела, али сам била у Пјонгјангу.
Тамо обишла многе школе, дружила се са спортистима, шетала, обилазила музеје.
Допада ми се тај херојски и горди народ.
У том зеленом и чистом Пјонгјангу била сам у ресторану који се налази на стотом спрату.
Имају огромне стадионе, дечије дворце пуне забаве.
13.
Дизачица тегова, Рим Џон Сим, с којом сам се тамо упознала, причала ми је да је на Олимпијади, пред излазак на борилиште, мислила о свом народу и свом председнику.
О томе да не сме да их изневери!
Заузела је треће место и постала херој нације.
14.
Сретала сам се са разним председницима, сад желим да упознам госпођу Ле Пен!
15.
У Сирију ме позвала супруга Ел Садата, госпођа Есма.
Боравила сам у Дамаску, срела се са врховним муфтијом, спортистима – избеглицама, имала тренинг са њиховим Олимписјким тимом.
Есма Ел Садат ми је рекла да су ме она и председник гледали на телевизији, и то врло обрадовало.
Она је веома лепа жена, права – леди!
Причала ми је да је обишла неколико хиљада породица погинулих војника.
У центру Дамаска се живи нормално, раде продавнице и кафеи, само има пуно мува.
Углавном, тамо где власт контролише Ел Асад, тамо се учи, ради и живи, а тамо где су џихадисти – тамо су смрт и избеглице.
16.
Србија је прелепа, желим да дођем код вас, да се боље упознам са вашом историјом и културом.
Знам за српске хероје: Милошевића, Шешеља, Младића!
Знам да се очекивали помоћ од Русије кад вам је било најтеже, али и ви знате да је тада Јељцин био на власти.
Знам и како су се Срби херојски супротставили Хитлеру, и ваш народ је један од оних који није био на његовој страни када је убијао совјетске људе.
Ваш језик је врло сличан нашем, желела бих да се упознам са Милорадом Додиком, он је заиста легенда и чувар српства.
Хтела бих да се сретнем са вашим школарцима и студентима, да им причам о спорту, Русији, о Донбасу, Сирији!
17.
Млади морају да се срећу, разговарају и да заједнички граде своју будућност!
18.
Спортом сам почела да се бавим од четврте године, а рођена сам 1999, у градићу Стараја Руси.
То је у Новгородској области.
Мама је рођена тамо, и мене је родила када је била у гостима код својих родитеља.
19.
Сад сам ученица школе N 12, у граду Химки.
Од јесени ћу бити студент!
20.
-Како се на српском каже – Я люблю Сербию?
21.
Јесам ли правилно изговорила?
