Ексклузивно за ИСКРУ, Горан Лазовић и Игњатије Шестаков:Срби су стварно небески народ!
Јеромонах и професор,уредник “Православља“!
У Сретенском манастиру га зову – Срб!
Обишао Србију, Републику Српску, Косово, српску Црну Гору, доносио и делио помоћ – капом и шаком.
-То је духовно-генетска љубав!
Ми имамо срце, али нам с главом нешто није у реду!- каже.
Дочекао ме и испратио братски.
Пред одлазак из Москве, упитао – је ли вам жао што одлазите?
Нисам ништа одговорио.
За срећан пут послао ми песму – “Не може нам нико ништа“!
Добри Игњатије, сретењска топла рука.
Лазовић:
Оче Игњатије, у Москву сам дошао 25 децембра, кад се догодила она велика авионска несрећа. Шта је Бог радио тог дана?
Отац Игњатије:
Бог је радио оно што ради и сваког дана. Чувао је и тада грешнике и праведнике.
Лазовић:
Пуно је људи настрадало?
Отац Игњатије:
Да, али ту је тешко дати одговор – зашто?
Бог боље зна од нас шта треба а шта не!
Са друге стране, за неке од ових људи који су настрадали, то је био добар крај, који је требало заслужити.
Никога нисам познавао осим докторке Лизе.
И њен крај овог живота у приципу је као награда, ако се тако може рећи. Гледано из људског угла – то јесте трагедија, али читав наш живот је трагедија. Ипак, гледано са духовне стране – то је награда.
Лазовић:
Хоћете да кажете да је живот изгубио смисленост у савременом свету, да је појефтинио
Отац Игњатије:
Да, живот је изгубио смисао и сиштину, постао је илузија.
Гледам људе око себе, са погрешним циљевима, имају идиотске идеје.
Али, ови људи који су погинули тог дана, нешто су друго! Баш као што је била и докторка Лиза. Она је била човек из друге приче. Њен живот је био пун хуманизма.
Али, ми не можемо говорити о судовима Божјим. Она је урадила толико добрих дела, да их неки људи нису урадили у целом животу. Ја то видим овако: то је нека врста опомене.
За све нас, несрећа која се догодила велика је опомена.
Лазовић:
Ипак, то је симболика која боли!
Хајде да се вратимо Вама: како је кренуло ваше богопослушање?
Сећате ли се првог сусрета са вером, условно речено са Богом?
Отац Игњатије:
То је било давно!Ја сам родом из Москве и када сам имао 16 година, тада сам већ почео озбиљно да размишљам о Богу. Почео сам о томе највише да размишљам пред одлазак у војску. Било је ту још неких догађаја када сам схватио да треба нешто да променим у свом животу.
Лазовић:
Били сте крштени?
Отац Игњатије:
Не, крстио сам се када сам се вратио из војске.
Лазовић:
Где сте служили војску?
Отац Игњатије:
Ту негде, по Русији, на неколико места. Било је разних ратова 1993/1994 али нисам у њима учествовао. У војсци сам имао времена да размишљам о животу. Имао сам интересантне сусрете.
Лазовић:
Како сте почели да дефинишете веру у себи?
Отац Игњатије:
Рекао сам вам да нисам био крштен, као ни моји родитељи. Мислим на оца и маjку. Ньихови родительи су формално били комунисти, али не комунисти за пример. Али од њих никада нисам чуо ништа лоше против вере. То је ипак било поштовање. За мене никада није било недоумице из ког извора треба да пијем.
За мене је увек био јасно да сам православац и прилаз вери било је генерално враћање мојој духовној прапостојбини.
Лазовић:
Хабитусу…?
Отац Игњатије:
Да, то је било враћање блудног сина на прави пут, не само моје враћање, већ и неколико генерација моје породице.
Лазовић:
Како су родитељи прихватили ваш одлазак у монаштво?
Отац Игњатије:
Нормално, они су се до тада већ навикли на моје одлуке о предавању вери.
Лазовић:
Шта је слика правог монашког живота?
Отац Игњатије:
Знате шта, хришћанство је постало најраширеније у градовима. Наша вера је раниjе, са социјалне тачке гледишта била вера сељака, аграрна вера. То је код Срба још уочљивије због живота под Турцима.
Сада је другачије. Сви су усамљени, породичне везе су се покидале и велики број људи је несрећан. Монаси живе као једна права породица – братство. Они су везани тако да увек могу да се ослоне једни на друге: да се посаветују, поуче, и тако бивају духовно здравији.
Некада је постојао стид, постојали су животни критеријуми. Тога сада нема, или има врло мало,али човек је друштвено биће и тако треба да буде да би био духовно здрав.
Лазовић:
Која је разлика између руског и српског монаштва?
Отац Игњатије:
Нема баш велике разлике. То је нешто у српском менталитету да тешко живе у једној заједници. Јесте то тако због неких околности, али то се мора избегавати.
У Русији је тешко наћи манастир где постоји само један монах.
Проблеми монашког живота су исти и у Србији и у Русији.
У манастире долазе и странци који трују средину. А монаси све више раде активности које нису својствене монашком животу: хуманитарни рад, новинарство.
Лазовић:
Шта је, по Вама, најважније у монаштву?
Отац Игњатије:
Најважније су молитве и духовни живот. Мора се сачувати духовни мир. Људи долазе код монаха за савете и ту им помоћ може пружити само човек који је у миру. Данас је монаштво дефинитивно угрожено.
Лазовић:
Гледао сам монахе који су експерти за интернет, имају по неколико мобилних телефона… Опростите на отворености, док сам са некима разговарао, чинило ми се да ме не слушају, већ Богу шаљу смс поруке!
Отац Игњатије:
То је све узело пуно маха. У свакој ћелији сада постоји интернет. Ја сам се повукао из мирјанског света, а водим око 10 блогова. То се третира као неко мисионарење.
Нисам против свега тога, него ми нисмо зрели да добро и до краја проценимо шта ће бити на крају. За мене је и данас то неразјашњено питање. Ја се 16 година бавим интернетом. Пре монашења буквально нисам ни користио интернет. Овде сам добио тај задатак.
Добро је што се данас могу читати беседе Патријарха Кирила, али са друге стране имамо велики број деце која имају приступ забрањеним темама. По мени, ипак,мора имати макар неки проценат – барем 30% манастира који немају ни мобилне телефоне, ни интернет. У смислу да монаси што тамо живе не буду толико умрежени у све те токово модерног лудила.
Ми монаси морамо имати мир, без њега се не можемо молити на прави начин.
Лазовић:
Јесте ли били у прилици да упознате нашег патријарха Павла?
Отац Игњатије:
Да, он је био у Москви приликом једне прославе на Српском подворjу. Ја сам дошао са јеромонахом Русом кога су позвали да служи заједно са патријархом. Није било пуно народа. У једном тренутку, свети патријарх Павле, је излетео иза олтара и позвао ме да му будем књигодржац. Био сам збуњен, али сам се врло обрадовао. То је био чудесно драг и питом човек, пун светости. Служио је на црквенословенском језику, као увек, и било је врло занимљиво.
Не могу наћи снимак или форографију са те службе која је била, чини ми се, 2004. године. Мислим да је то био његов последњи долазак у Москву. Неко сигурно има тај видео снимак, а ја га још нисам нашао.
Лазовић:
Врло сте често у друштву патријарха Кирила?
Отац Игњатије:
Сви смо стално у његовом друштву. Он је свуда присутан. Не бих рекао да сам ја често присутан у његовом друштву, више је то наш игуман. Монашење, херотоније, то све иде преко нашег патријарха.
Лазовић:
Ваш Патријарх је врло цењен и поштован у Србији!
Отац Игњатије:
Он то и заслужује као и свака духовна величина.
Лазовић:
Када чујете реч Србија – на шта прво помислите?
Отац Игњатије:
На своје пријатеље, на оно: опет ови Срби, тај луди народ, још увек небески, хаха..!
Срби су стварно небески народ. Јер да нису – не знам како би функционисали. Има ту неке логике. Треба њих добро схватити. Руси су „пијани“ од ових Срба. А у принципу и јесу пијани! Треба још проћи неке фазе, да бисмо могли нешто да створимо, треба добро и дубоко упознати суштину српског бића, логику размишљања. Има код вас много регионалних разлика.
Лазовић:
Мислите на оно – Босна и логика не иду заједно?!
Отац Игњатије:
Чак и на то! Знате, лакше је размишљати ирационално. Да је другачије, Срби можда све ово што им се догађа не би могли да издрже.
Лазовић:
Како се у руском монаштву гледа на Косово?
Отац Игњатије:
Уопште, све што је са тим везно, овде изазива посебну врсту занимања, нешто што нас вуче да увек будемо са вама, посебно кад знамо какве су косовске муке!
Не знају сви добро суштину проблема и историју тог парчета српске земље. Често мешају људи рат у Босни и Косово, то је за њих скоро исто.
Занимање је веома озбиљно и многи би отишли тамо да виде шта је истина. Друге цивилизације раде на Косову плански, то су они који раде против српског Косова. Ту има много фактора зашто је тако. Срби су су веома далеко од Русије, све се ради од случаја до случаја.
Грци доста помажу Србима и то раде плански. Ми смо имали издајнике на челу наше државе. Неки историјски моменти су пореметили руско-српске односе од Револуције до Другог светског рата. Деца у школи нису ни учила где је Србија. У Титовском периоду било је свеславенско у почетку. Српске бајке су штампане у Москви 1952. године. После је опет настао расцеп и нико ништа није знао. Када је дошло до распада Југославије, ми смо имали своје издајнике. Односи са балканским земљама су били покварени. Хуманитарна помоћ може да се прикупи, али је велики проблем доставе до Србије, баш због те удаљености. Ја могу организовати велики прилив, чак 4 камиона помоћи за пар дана и то у једном манастиру. Али је дистрибуција проблем.
Лазовић:
Какав је данас однос цркве и власти у Русији? Сада имате великог Путина. Ми у Србији понекад мислимо да је он више наш него ваш. Како се Ви лично односите према садашњој власти и Путину?
Отац Игњатије:
Хвала Богу на овој власти и Путину као председнику. Дошао је на власт нормалан човек и велики верник. Човек каквог дуго није било на власти.
Лазовић:
Упознали сте га?
Отац Игњатије:
Нисам га упознао лично. Наравно, такав човек на власти је за нас милост божја. Ми морамо много да се трудимо да молитвама и активностима помогнемо ову власт. Један пријатељ Србин ме је питао: -Оче Игњатије, а када ће се цар вратити у Русију?
Одговорио сам: од вас Срба мора потећи иницијатива, ви морате Русима рећи да обнове царство!
Лазовић:
Приметио сам да сте доста везани за историјат породице Романових?
Отац Игњатије:
Сви смо за њих везани. Моје миљшење је да сећање на породицу Романових буквално треба још више вратити у руско друштво.
Оно што су проглашени као светитељи – то није све. Људи који су ван цркве, за њих то није толико битно. Срео сам те реакције: људи не знају ништа о њима. Знају само ону комунистичку верзију: Распутин, слаби цар, болесна деца…. !
Треба их вратити назад, да буду присутни у било којим друштвеним токовима, поготову у култури и то на прави начин. То треба да виде млађе генерације.
Породице су нам никакве данас. Када бисмо садашњу породицу упоредили са породицама тадашњих владара, виделе бисте драстичне разлике.
Ми имамо праву елиту која је владала Русијом 300 година, а која је имала норналну породицу. То је права елита
Да вас подсетим, Лењин и његова породица били су јунаци вицева.
Стањинов породични живот: жена се убила, деца несрећна, били су таоци система и после његове смрти. Ћерка Светлана побегла у Америку!
Хрушчов је имао колико-толико нормалну породице. Брежњев је имао трагедију у породици, имао је ћерку алкохоличарку.
Све горе од најгорег! У саком случаjу немогуће упоредити са породицом цара Николаjа никако.
Лазовић:
Ко је од потомака Романових још у животу?
Отац Игњатије:
Преживела је например Олга, рођена сестра цара Николаjа која се удала други пут… ал видите сад њени потомци не причају руски! Има потомака Романових из других грана по свету.
Али мислим то и није толико битно. Битно је да ми вратимо тај образ правог Руског Православног владара!
Лазовић:
Како вам изгледа Србиjа док је гледате из Русије? Има ли наде за нас, знате ли да смо на тешком путу?
Отац Игњатије:
Наде увек има. Сада је присутна нека апатија. Долазио сам 2002. и народ је био весео и надао се нечему. Сада је тешка атмосфера, сви су као хипнотизовани. Као да су озрачени!
Лазовић:
Пробали сте српску шљивовицу?
Отац Игњатије:
Ракија и дружење су добри, али је битно да се Србија приближи литургији и светим тајнама, да се врати себи и својој суштини.
Срби су блиски вери, али морају бити озбиљнији према причешћу. Морају се вратити свом хришћанском бићу.
Знам да 1842. године у Србији није било лакше, напротив. Али су Срби онда били духовно јаки. Срби се морају томе вратити, тој снази. Ту треба нешто конкретно урадити. Што чешће служити литургију.
У Београду се само у једном парохиjском храму служи литугија сваког дана! Распитивао сам се и сазнао ову врло забрињавајућу чињеницу. То не може тако, може али то не ваља!
Лазовић:
Хвала вам, оче Игњатије!
Отац Игњатије:
И вама на доласку у Сретењски манастир!
