Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ И БАБКЕН СИМОЊАН: Само Срби могу да разумеју Јермене!
Не спава Јереван, облаци се спуштају са Арарата, и мрак је светлији него у другим градовима.
Бабкен прича о рибама терех са језера Ван.
И мајчиним баклавама, са медом и орасима.
Застане, и као да ништа није рекао.
Онда се сети дана Вардавара, кад се као дете прскао водом.
Ноћ топла, могла би и Параџанова да угреје.
И све је топло док се не помене џелат Талал-паша!
Причи се придруже и његова сабраћа, и све одједном постане црно, и крваво.
Овде се Истанбул зове другачије!
Како ли се тек реч бол изговара на турском?
Док се гледа Арарат иза бодљикавих жица на обали Аракса.
У првој земљи хришћанској!
Лазовић:
Шта Ваше име значи на јерменском?
Симоњан:
Име Бабкен у грубом преводу би значило „очев син“, има порекло од персијске речи „баба“ што ће рећи отац, али име Бабкен је одавно одомаћено као јерменско и није баш тако често име у Јерменији.
Лазовић:
Одакле су Симоњани?
Симоњан:
Моји преци по очевој линији пореклом су из града Вана на обали језера Ван у области Васпуракан у Западној Јерменији, на жалост, данас у модерној Турској. Родитељи мога оца, дакле, мој деда и бака, су напустили град Ван после стравичног геноцида над Јерменима 1915. године. О томе мој покојни отац, причао непрестано, с болом и чежњом за изгубљеном родном грудом, који никад није видео, јер се родио 1917. године, тачно пре 100 година. Отац му је преминуо кад је имао свега 5 година. Готово да га не памти. И због тога за град Ван је чуо по причању своје мајке. Увек је маштао да бар једном посети завичај својих родитеља и предака, али то му није било суђено. Неколико година пред смрт, то добро памтим, присећао се дирљивих прича своје мајке, горовио је како је она причала о дворишту и чесми и црквама недалеко од куће, где је становала цела његова родбина. То сам запамтио за сва времена. Он ми је оставио аманет да једном обиђем родне пределе, да му оданде донесем грумен земље из Вана, из исте оне улице где су становали родитељи, и воде са језера Ван, и да проспим на његов гроб, да му душа буде мирна и да буде у загрљају земље предака.
Док је причао, капале су му сузе од бола и носталгије.
Ове године, мој отац би напунио 100 година, био је савременик Октобарске револуције, чак и старије од ње, јер је рођен у априлу, док је револуција избила у октобру.
Лазовић:
Расли сте уз тужне приче?
Симоњан:
Мени су у сећању остале многе језиве и тужне приче мог оца и његових рођака о том времену, али још и више оне горке, дирљиве, суптилније приче о изгубљеној отаџбини и њеним благодатима… Не често, али увек с дирљивом носталгијом, причао је мој отац о обичајима ванских Јермена, о ванском јелу и дијалекту, о необичној реткој риби тарех са језера Ван, чувеним јабукама Артаметских вртова…
Вероватно да нема Јерменина који бар једном није чуо о тим чудесним јабукама. Стари домороци Вана умели су с мало речи да дочарају ту слику – како се у близини вртова Артамета осећао у ваздуху чудесан мирис… А кад би јабуку убрали и држали у руци, из ње се, изнутра, чуло шуштање семенки. Све је то, авај, остало само у причама, нема више у насељу Артамет тих вртова јабука, нема ни оца, ни предака његових. А нико не говори више на ванском дијалекту… Од потомака наших ванских предака једино смо остали ја и брат, који носимо и чувамо сећање на изгубљени завичај.
Лазовић:
Детињство сте провели у Јеревану, престоном граду. Шта је остало у Вашем сећању из тога времена?
Симоњан:
Јесте, у Јеревану сам провео своје не само детињство, већ и младост, зреле године, школовање и стекао високо образовање. Није баш тако лако и једноставно говорити о детињству. Можда због тога што је оно најслађе у животу свакога од нас, а успомене су незаборавне, неизбрисиве, густе, дирљиве…
Детињство ми је било безбрижно и срећно. Одрастао сам у патријархалној јерменској породици у којој је најважније било очување националних традиција, а пре свега језика и обичаја, љубави према отаџбини, поштовања према старим људима, пре свега – родитељима и учитељу. А зашто помињем реч учитељ? Зато што кроз целу историју за нас, Јермене, учитељ је био водиља-звезда на нашем трновитом и тешком путу. Управо учитељи су нам усађивали љубав према језику, вери и родном крају. И због тога смо васпитани у духу патриотизма.
Често се сећам мајчиних прича о својој родбини, који су такође пореклом из Западне Јерменије из Бајазета (то је сада у Турској и зове се Догу-Бајазет).
Мајка нам је била веома образована особа, али није радила, бавила се искључиво домаћинством и васпитањем своје деце. Њен отац, дакле мој деда, био је свештеник јерменске цркве. Он је нестао крваве 1937. године у Стаљиновим чисткама само због тога што је био свештеник, ни крив, ни дужан.
Одлуком „Тројке“ стрељан је новембра 1937. године поред многих невиних свештеника који су отишли из овоземаљског света несахрањени, без трагова. Породица је остала без оца, без свога хранитеља и сав терет је легао на леђа моје баке. Мајка ми је често дирљиво причала о своме оцу и те приче су ми остале у тужном сећању.
Касније мајчине приче су постале мотив за писање песама и есеја. Дуг према свом деди испунио кроз своју песму „Прекинута молитва“ коју не можете читати без суза.
Сећам се такође како је моја мати правила врхунску баклаву са медом и орасима. Такву још нигде нисам пробао.
Мајсторски је правила листиће од теста, тако танко и квалитетно, да су листићи од 20 слојева били скоро провидни. Нема, на жалост, ни мајке, а ни мириса њене божанствене баклаве. Као релеквију чувам једну стару већ пожутелу књижицу рецепата од мајке, повремено листам, читам њен рукопис, све њене рецепте, а из тог рукописа као да сија моје безбрижно детињство и пријатно мирише њена чувена баклава…
Лазовић:
Причали сте ми једном о дворишту старе куће…?!
Симоњан:
Још га памтим,нашу стару кућу и чесме, којих такође одавно нема. А чесма је била врло позната, вода божанствена – невероватно хладна и питка. На дан Вардавара (старозаветни обичај, јерменски празник) деца су се међусобно прскала том водом.
Вардавар се обележава 14 недеља касније после Ускрса у част Приображења Господњег. Те предивне слике мог детињства су остале неизбрисиве, а много година касније преточио сам их у песму о старој кући које више нема.
Стара кућа мог детињства за сва времена урезала се у мом сећању. Жубор воде из старе чесме још увек се чује у мојим ушима. Старе слике нашег дворишта,носим у себи са носталгијом. На месту моје старе куће направљен је модеран парк и Дом камерне музике „Комитас“. А слике старе куће су незаборавне… Те слике живе у мени, јер у њима пламти моје детињство.
Лазовић:
Лепа и болна шетња кроз детињство, Бабкен?
Симоњан:
Јесте, свако од нас носи у себи тај титрај, тај пламичак свог почетка без чега нема ни младости ни зрелости. Кад бих се чудом вратио у детињство био бих пресрећан. Али живот је један и нема повратка у прошлост. И док је човек дете, многе ствари не схвата и тек у зрелијим годинама долазе мудрост и носталгија. Неизбледеле слике мог детињства и моје куће, у којој сам се родио, преточио сам у песму:
Дома родитељског поново се сетих:
Подрума, чесме и малене авлије,
И како трчасмо и скакасмо срећни
И у паду – сталној пратњи играрије.
Чим би бол минула и сузе отрли,
Поново враћасмо се заслепљујућем
Прскању крај чесме – као да похрли,
Пуним сјајем, зора тад из моје куће.
И сећам се, као да се данас збива:
Поспан, угљевље и жар џаркам у пећи,
У небо се диже колут дима сива.
Чека ме посгеља у коју ћу лећи…
Ево, још једном њој мислима долећем:
Опет џаркам ватру у тој пећи истој,
Топло ми у души, сан на очи неће.
Тај титрај у пећи – моје је детињство.
Лазовић:
То је песма о вашој старој кући..?
Симоњан:
Песму сам написао 1975. године, а неколико година касније, 1981. године, народни уметник Совјетског Савеза, чувени руски композитор Људмила Љадова је компоновала ову песму у форми романсе. И кад год идем на неко књижевно вече, било у Јерменији, Србији или у иностранству, обавезно слушам ту песму, у извођењу Људмиле Љадове.
Лазовић:
Живите у првој хришћанској земљи на свету. Какав је то осећај?
Симоњан:
Јерменија је Богом дарована земља, где се, по Библији, на планини Арарат, зауставио после потопа Ноје са својим ковчегом.
Јерменија је једна од колевки човечанства, где у праскозорје цивилизације, још у 8. веку пре нове ере, тамошњи народ уклеса на камену прве своје клинописе – урартска писма. Управо тада цар Араратског (Урартског) царства Аргишти основа град Еребуни, данашњи Јереван – јерменску престоницу.
На светој земљи Јерменије, међу стенама и горама, дуж река и долина, ево већ вековима стоје божје грађевине – цркве, храмови, манастири, у којима лебди вечни дух Свевишњег. А у њима, међу иконама и апостолима, усред мноштва светих мученика, вечито одзвања величанствена мелодија литургије. Сливају се ти божанствени звуци у срж нашу, хранећи наше намучене, али неуништиве душе.
Араратска долина – сунчана, блистава, испуњена мирисом процветалих кајсија, које својим белим латицама стварају велики бели шал и заклањају лик библијске горе. И док у даљини штрчи величанствени и горди Арарат, под вечитим снегом, у његовом подножју још увек грца у сузама река Аракс, јерменска река, као српска Дрина, окрвављена.
И ја се поносим што сам син ове прадревне земље и њеног народа. Поносим се мојим пореклом, и оним што је Бог-Свевишњи поклонио мом народу.
Лазовић:
Од тринаесте године у вама кључа „српска крв“? Да ли је то дошло одједном, или је у питању нека тајна?
Симоњан:
Нема никакве тајне. Сећам се, учио сам у јереванској средњој школи бр. 19 која је била најбоља и најелитнија јерменска школа у престоници. Имали смо предивну учитељицу Историје средњег века. Једном је ушла у учионицу и рекла да ће причати о Косовском боју из 1389. године. Било је то 1965. године. Ми, средњошколци, наравно ништа нисмо знали о Косовском боју, нити где се Косово налази. Међутим, наша драга учитељица, које више нема, с таквим усхићењем је причала о Кнезу Лазару и његовим храбрим витезовима, да ме је по завршетку часа пут водио до Националне библиотеке Јерменије за потрагом текстова о Кнезу Лазару и косовским јунацима. И када сам сазнао ко су то Срби, схватио сам да српска историја има много додирних тачака са нашом крвавом прошлошћу. Нисам ни слутио да ће моје одушевљење и усхићење касније постати „звезда водиља“ и пратити ме на стваралачком путу.
Лазовић:
Више од четири деценије говорите српски. Кроз језик сте ушли у наш живот, наш менталитет. Многи Срби би са завишћу гледали на вас како размишњате на српском?!
Симоњан:
Са сигурношћу могу да кажем да је за познавање историје, културе, књижевности дотичног народа најкраћи пут језик. Кроз њега улазиш у онај непосредни додир који ти омогућава да осетиш све слојеве и културолошке финесе народне књижевности, њен дух и дах.
Почетком 70-х година прошлог века посветио сам се учењу српског језика, и он је постао мени драг и омиљен као мој матерњи, јерменски.
Тада је многим мојим пријатељима било чудно зашто сам изабрао баш српски језик када у свету већи део човечанства говори енглески, француски, шпански. Тада нисам имао одговор, а касније су се сами уверили да мој избор није био погрешан. Ни сам нисам могао наслутити, као средњошколац, да ће ми српски језик постати и језик стваралаштва, да ћу касније успоставити контакте са предивним човеком, србистом Катедре за славистику Петербуршког универзитета, Ирином Арбузовом, с чијим уџбеником сам направио прве кораке у учењу вашег језика.
Њен супруг био је врхунски лингвиста, говорио је осам језика, а њихова кућна библиотека бројала близу 4.000 књига и по величини била друга приватна библиотека у Санкт Петербургу.
Сваки пут боравећи код њих, сазнавао сам многе корисне ствари кроз контакте са тим дивним људима. То су били стари Петербуржани, врхунски интелектуалци. Кад год сам боравио у Санкт Петербургу, увек сам становао код госпође Арбузове, поред Ермитажа на обали реке Мојка. Арбузова се трудила да ми буде од користи.
Она је одиграла велику улогу у мом формирању као србисте. У мојим ушима још увек одзвањају њене пророчке речи: „Имаћете сјајну будућност, направићете каријеру у области србистике и културних веза“. Изгледа да је била видовита. Све што је рекла пре четрдесет година, остварило се. Ево већ десет година професорке Арбузове нема међу живима, али њени драгоцени и мудри савети и данас ме прате на свакодневном списатељском путу.
Лазовић:
Права школа и прави професор, у право време и на правом месту?
Симоњан:
У праву сте, Арбузова ми је открила душу српског језика, усадила у мени сву лепоту српске речи. Бескрајно сам захвалан тој дивној жени која је отишла из овоземаљског света, оставивши за собом сјај и доброту.
Лазовић:
Деценијама се професионално бавите превођењем српске литературе на јерменски језик. Како бирате дела и ауторе, имате оштар критеријум?
Симоњан:
Критеријум је пре свега квалитетно дело које одражава српску историју, њену драматичност, поразе и подвиге, да се види да је то дело српског писца а не неког страног. Да песма буде огледало своје земље, и да јерменски читалац у том огледалу види обрис Србије, осети дух песника великог дара. Преводим и средњовековну, и класичну, и савремену поезију и прозу. Сачинио сам 2003. године антологију српске поезије на јерменском под насловом „Косовско сунце“. На тој антологији радио сам близу седам-осам година. У том периоду, одабрао сам песме, читајући више књига разних аутора, бирао, преводио, и уз све то написао белешке и велики предговор, да би наши читаоци схватили како пулсира српска земља, да би схватили сушину српског духа ,крварећу српску судбину, храброст и достојанство српског народа. И тиме сам хтео да објасним нашим читаоцима да је Србија у Европи била ретка земља која је кроз своју вишевековну историју пружала отпор злу.
И кроз ту поезију наши читаоци су схватили ко су Срби, каква им је историја и схватили су једну важну ствар – да су они успели кроз историјске ломове да сачувају историјско памћење. Јер, ако народ не очува историјско памћење осуђен је на умирање, нестајање. Тренутно радим друго допуњено издање антологије српске поезије 20 века „Косовско сунце“. Ово издање, уз мој обимни предговор, представиће хронологију и развој српске поезије 20 века.
Осим тога у последње време превео сам и песме које нису ушле у претходну антологију. А ту су песме великих српских песника: Црњанског,Андрића, Десанке Максимовић, Ивана Лалића, Стевана Раичковића.
Међутим, издвајам неколико својих превода, међу којима су „Натпис на Косовском мраморном стубу“ Деспота Стефана, „Похвала кнезу Лазару“ Јефимијина чувена песма и Његошева љубавна песма „Ноћ скупља вијека“, једна од лепших песама српског језика поред Лазине „Santa Maria della Salute“.
Уживао сам док сам преводио ту дивну песму. У њој је све сликовито, архаично и метафорично, и није тако једноставно преточити ту у други језик. Морао сам ту лепоту да пренесем на древни јерменски језик. За тумачење неких појмова мени је од користи био најбољи познавалац и тумач Његошевог књижевног наслеђа професор Филолошког факултета, доктор Мило Ломпар, диван човек и пријатељ, који је прецизно дао одговор за неке појмове и ситнице и био је одушевљен што ће Његошева песма звучати на јерменском.
Лазовић:
Библијска планина Арарат на којој је Ноје изашао из барке 40 дана пре потопа налази се, ако се не варам, на територији Турске?
Симоњан:
-За мене то није територија Турске. То је Турска само на мапи. То је историјска отаџабина Јермена, која нам је отета 1915. године.
Арарат јесте иза бодљикаве жице на оној обали реке Аракс, иза јерменске државне границе, али та бодљикава жица за мене не постоји, то је лажно направљена граница и то је привремено.
Доћи ће време и све ће стати на своје место.
Ја у то дубоко верујем. Не могу Турци да уживају на историјским јерменски територијама. После геноцида над Јерменима 1915. године, они су на државном нивоу плански уништавали нашу културну баштину – цркве и храмове, спаљивали старостанвне рукописне књиге, да би уништили сваки јерменски траг, на најбруталнији начин уништавали јерменско становништво у Западној Јерменији и другим местима Османлијске империје, где год су живели Јермени.
Арарат је душа Јерменије, највећи симбол нашег постојања. И то је јасно свима.
Лазовић:
Јесте ли походили Арарат?
Симоњан:
Никада се нисам пењао на Арарат, али био сам у Западној Јерменији и гледао Арарат с друге стране наше историјске отаџбине, из Бајазета. Леп је и с јужне стране, али најлепша из Јерменије, и често је замагљен.
Кад год су ме питали моји српски пријатељи, боравећи у Јерменији, зашто је Арарат стално у облацима или замагљен и зашто крије своје божанско лице, мој одговор је био: „Арарат је увређена планина од светске неправде према Јерменима и због тога неће да се појави сваком човеку, док не буде исправљена историјска грешка и не буде враћен матичној земљи“.
Не постоји ниједан јерменски песник који нема бар један стих о Арарату, ако је другачије, онда то није јерменски песник.
Арарат је капија или врата јерменског народа и кроз ту капију пролазимо и са вером и надом идемо према нашој будућности. Арарат не може да остане у туђини. Једног дана поново ће бити јерменски, као што је увек био. Тако да Арарат је нама у души а не иза бодљикаве жице…
Мени је довољно да сваки дан с мог прозора гледам библијски Арарат. Он мени даје невероватну енергију која се претаче у књжевно дело.
Арарату сам посветио неколико песама и катрена, али он ме стално изнова инспирише!
Кад изговарате реч Арарат, одмах осећате нешто узвишено и божанско.
Лазовић:
Да вам се не догоди што и Србима, прво вас убију а онда прогласе кривим. Чули сте за Сребреницу?!
Симоњан:
Не чуди ме ништа. Знам за Сребреницу, како да не. Свет проглашава кривим Србе за Сребреницу, а заборавља, како је протерано српско становништво са Космета. О томе се ћути, није пожељно причати!
То су игре великих сила, и те су игре довеле до распада Југославије. Нису могли на економски начин да разбијају земљу, па су измислили нешто горе, да посвађају људе истог порекла, али разних вероисповести. То им је успело! Братоубилачки рат је однео животе многих људи исте крви. За разлику од нас, вас су убијали Хрвати и муслимани, који су браћа по крви, а нас су убијали Турци, вековни непријатељи јерменског народа. Нама се то дешавало стално – 1876, 1895, 1896, 1909, 1915. све до 1923. године. Ми знамо шта значи геноцид и отета родна земља.
Кад год се расправља о геноциду над Јерменима, Турци кажу да он није извршен, већ је то био прогон, а да су сами Јермени убијали голоруке и јадне Турке.
Историја је давно доказала колико су Турци „јадни и голоруки“ били.
Опет су „криви“ Јермени, по труској логици.
Питам се често, а где су нестали оних два милиона Јермена који су живели у Западној Јерменији и Османлијској империји пре геноцида. Где су ти протерани Јермени? Турци немају одговора на то питање. А зашто би имали кад им то не одговара?
Најбољи докази су сачувани у архивима Јерменије, Немачке, Ватикана, Француске, Русије. И неспорно је да је извршен стравични геноцид. Више од тридесетак земаља је признало чињеницу геноцида, док Турска негира тај геноцид и проглашава кривим Јермене, који нису били криви, већ неупоредљиво развијени и напреднији од њих.
Лазовић:
Ужасне су слике силованих и убијених младих Јерменки, оне колоне смрти… Ми смо то доживљавали од Хрвата и Шиптара. Зар нисмо браћа по невољи? Нема несреће која нас неће!
Симоњан:
Те слике су обишле цео свет, оне су објављене у многим књигама и монографијама о геноциду над Јерменима. И то је један од доказа да је извршен геноцид. Овакве слике гледао сам када су почели немири у Хрватској 1991. године. И ту смо слични, у страдању, патњама, невољи. Негирајући на државном нивоу геноцид над Јерменима, Грцима, Србима, Турска на челу са Ердоганом и данас машта о некадашњим границама Османлијске империје, без обзира што данас у Турској тема геноцида није више табу-тема. Прича се стално и отворено, а они који причају о томе, нису пожељни, место им је у затвору или живе у егзилу. Међу тим турским интелектуалцима су нобеловац Орхан Памук, историчар Танер Акчам, издавач Рагип Зараколу и многи други који турској јавности отварају очи и критикују савремену политику Турске за учињени злочин који су извршили њихови преци над Јерменима пре 100 година.
Лазовић:
Поменули сте Орхана Памука. Да ли сте читали његова дела? Он је жестоко критиковао Турску за негирање геноцида и због тога се преселио у Немачку, из сигурносних разлога?
Симоњан:
Ми, Јермени, читамо све што се тиче турско-јерменских односа. На јерменски је преведен Памукова роман „Снег“, који није остао без одјека и коментара. Јавно критикујући Турску, Памук је остао при своме ставу да Турска мора да призна тај злочин учињен према Јерменима да би скинула жиг срамоте са чела. Међутим, Турска и даље води политику негирања геноцида. Овакви интелектуалци, као што је Памук, отварају табу-теме у Турској, тиме дају могућност турској јавности која се с времена на времена суочава са крвавом прошлошћу и сазнаје истину.
Лазовић:
Памук је добар писац, само штета што је тек недавно чуо за Иву Андрића?!
Симоњан:
Мало је чудно да Памук није чуо за Андрића. За српског Нобеловца зна цео свет. Андрић је велики романописац, мада многим читаоцима није познато да је писао и поезију. Превео сам две Андрићеве песме које ћу унети у своју антологију коју приводим крају. Мислим да нико боље од Андрића није схватио проблем муслиманства у Босни и Херцеговини. Све је то сјајно, на литераран начин одражено у његовим романима „Травничка хроника“, „Мост на Дрини“, „Омер паша Латас“. Андрић је велика школа литературе, он је један од најбољих образаца писца за сва времена.
Лазовић:
Кад сам био у Истанбулу, обишао сам Памуков Музеју невиности, после шетао оним поплочаним сокацима и размишљао о јерменском страдању. Можда сам и газио по местима где су ваша сабраћа убијана….!
Симоњан:
Присталица сам да кажем Цариград или Константинопољ, а не Истанбул. Истанбул је турски назив и нема везе са прошлошћу. Бесумње, газили сте по местима где су убијени Јермени, а сигурно нисте знали за та места и нисте намерно газили. Сав Цариград је 1915. године био натопљен јерменском крвљу јер је у ствари геноцид започео тамо. У тој лепоти Цариграда има толико проливене јерменске крви да вам та лепота постаје угушљива и хладна. Тамо су били уништени интелектуалци, писци, политичари, посланици парламента Османлијске империје, лекари, педагози, свештена лица. Међу њима били су врхунски писци Григор Зохрап, Данијел Варужан, Сиаманто, Рубен Севак, Јерухан. Прво је била уништена јерменска интелигенција, па после почела је депортација становништва, а онда клање невиних људи, стараца, деце и жена. Сваки ћошак у том Цариграду памти крваву 1915. годину. И ви ћете запамтити, када будете више сазнали шта све чува у себи тај Цариград.
Лазовић:
Ви сте песник, човек танане душе. Како из тог угла гледате на све невине жртве?
Симоњан:
Мени боли срце кад год се прича о геноциду у коме је настрадао цео мој јерменски народ, а и моја родбина по очевој линији, оставививши тамо не само своје имање, а што је најважније и најдраже – родне пределе наших далеких предака. Тај бол се преноси с колена на колено и тај јаук оних убијених увек одзвања у нашим ушима. И док се чује тај јаук сваког убијеног Јерменина наша борба биће непрестана, као што велики Његош каже у „Горском вијенцу“.
Јерменима, несталим у страшном геноциду, посветио сам своју обимну путописну илустровану књигу „Скице из Либана“, која је изашла 2015. године, поводом 100 годишњице геноцида. Јер после геноцида многи Јермени нашли су нова уточишта у Сирији и Либану. Боравећи у Либану 2013. године, на позив Његове Светости католикоса Великог Киликијског дома Арама Првог, обишао сам скоро целу земљу, сусрео тамо са многим чувеним Јерменима, који су стекли високе положаје захваљујући својој марљивости, раду и таленту и који су врло поштени и омиљени у Либану. Та књига је мој скромни допринос, као једно литерарно штиво, једно сећање на оне жртве који су тако неправедно нестали са овог света.
У најтежим тренуцима песник је глас свога народа, песник кроз своју поезију скреће пажњу своме народу да не сме заборавити крваву прошлост и управо песник показује прави пут како треба волети своју отаџбину.
Објавио сам неколико збирки поезије и на јерменском и на српском. У свакој од њих Јерменија има посебно место и зрачи, што је сасвим природно. Без обзира што су многи песници и критичари приметили да је моја патриотска лира натопљена болом и носталгијом, сви су рекли да се, ипак, свака песма завршава вером у будућност, да је победничка застава у души сваког Јерменина ма где живео, да ли у отаџбини или у расејању. Објавио сам 2002. године збирку песама „Земља предака“ на јерменском, у којој је велико поглавље посвећено Јерменији, мом страдалачком народу, његовој крвавој историји.
Лазовић:
Немачка је недавно признала да је 1915. извршен геноцид над Јеренима, шта је са осталима?
Симоњан:
Немачки Бундестаг је признао геноцид над Јерменима само због тога што је она на неки начни била саучесница геноцида не директно, већ индиректно јер су османлијском војском командовали немачки официри. Управо у Немачкој су били сакривени неки од организатора геноцида, а међу њима највећи џелати Талат- паша, министар унутрашњих послова Турске, Енвер-паша, министар војске и начелник генералштаба, такође Џемал- паша, министар поморства. И готово све их је нашла јерменска рука, која је уништила те џелате са лица земље.
Свет се полако мења, Турска више није у стању да крије своје злочине учињене према Јерменима. Она са условљавањима разговара са државама чије Владе признају чињеницу геноцида, прети прекидањем сарадње и сличним стварима. Нервоза турског државног апарата је још један доказ да је извршен геноцид.
Лазовић:
Како сте реаговали на бомбардовање Србије с обзиром да сте у њој живели неколико година?
Симоњан:
Када је почело бомбардовање 24. марта 1999. године, био сам у Јерменији и нисам могао да дођем у Србију јер је Србија била блокирана, нису летали авиони, железничка пруга је била оштећена. Једино што сам могао да учиним, звао сам своје чувене пријатеље-интелектуалце, међу којима су били писци, редитељи, глумци, сликари, публицисти, историчари, доктори наука, једном речју – јерменска елита, и саставио писмо солидарности које су потписали многи од њих и које сам касније послао у Београд и наравно објавио у нашим новинама. То писмо солидарности је одјекнуло у нашој јавности. Многи су ме звали, питали како је стање у Србији, мој телефон и дању и ноћу је функционисао непрестано. А ја сам свој протест бездушном свету изразио својом песмом „Косово“:
Косово је улаз у Србију,
Косово је храм где звона бију.
Косово је земља кнез-Лазара,
Косово је гроб за зулумћара.
Косово је пространство патничко,
Косово је гордо и ратничко.
Косово је рана, крик из грла,
Косово је чежња неумрла.
Косово је кроз мрак просветљење,
Косово је нада у спасење.
Косово је љубав, вера трајна.
Косово је и бајка бескрајна.
Косово је правда добродушна,
Косово је храброст непресушна.
Косово је земља небу драга,
Косово је тврд орах за врага.
Косово све сила саломиће,
Косово је било, јесте, биће.
Мислим да сам кроз своју песму све рекао. Јер песма брже улази у душу човека. Сећам се једне књижевне вечери у Удружењу књижевника Србије, када сам након бомбардовања први пут прочитао ову песму, по завршетку приметио сам сузе у очима неких присутних. Пришла је мени једна жена и сузних очију рекла: „Дозволите да Вас пољубим, бољу песму о Косову нисам чула…“. Била је ганута мојом песмом. Њено узбуђење се пренело и на остале. Верујте, ова песма је букнула из мене у тренутку када су бомбе падале на Србију. Управо овом песмом упутио сам свој бунт и отпор онима који су одлучивали да бомбардују вашу земљу.
Лазовић:
Нисам тада имао вашу књигу „Од Арарата до Косова“?!
Симоњан:
Моја књига „Од Арарата до Косова“ је у ствари изашла након бомбардовања, она јесте резултат бомбардовања, мада у њој говорим и о другим темама које су везане за Србију, али она је моје протестно слово према светској јавности која је прећуткивала док су падале бомбе. Многи кажу, да та моја књига је на неки начин јерменски мелем на српске ране.
Лазовић:
Србију гледате издалека, можда више видите и другачије тимачите наша збивања?
Симоњан:
Ево, да наведим најбољи пример, па ће Вам све бити јасно. Велики Његош у „Горском вијенцу“ каже:
Ко на брдо, ак’ и мало, стоји
више види но онај под брдом;
Наравно, у Његошевим стиховима брдо има метафорично значење, ради се о брду мудрости, дакле, човек који се налази на висини брда више види и мудар је него онај који је у подножју. Ја бих Ваше питање мало проформулисао. Издалека се више и тачније се види. То је жива истина. Можда многи Срби никада нису ни примећивали оно што сам ја приметио више пута боравећи на Космету – Ваше српске ране, бол и патњу. Са великим жаљењем морам да констатујем да многи Срби сматрају да је Косово изгубљено, да више нема повратка. Чуди ме такво размишљање. А ко ће сачувати сећање на српске јунаке који су по цену живота бранили Косовску земљу и чије кости почивају на светој Косовској земљи.
Први пут 1993. године са караваном српских песника кренуо сам на Косово. Видео сам старе божје творевине – Пећку патријаршију, Грачаниицу, Високи Дечани, Богородицу Љевишку, дивну природу коју је Бог подарио српском народу. И после бомбардовања боли ми душа за окрвављену Косовску земљу, боли ми срце за спаљену Богородицу Љевишку којој сам још 1996. године песму посветио. Све то ме је подсећало на догађаје и крвопролиће у јерменском Нагорном Карабаху и Азербејџану где је 1988. године извршен покољ јерменског становништва, а у Нахичеванској области, која је вековима била у саставу средњовековне Јерменске државе, дивљи и непостојећи новокомповани Азербејџанци сравнили са земљом наше светиње, оскрнавили гробове наших предака. И због тога, мислим да ће вама бити јасно, како су на мене гледали Шиптари.
Боравећи на Косову пар пута разговарао сам са Шиптарима, који су Косово сматрали својом земљом, као да нису дошљаци већ домаћини. И све ми је било јасно.
Пре неколико година гледао сам сјајан филм „Бој на Косову“ у којем Милоша Обилића глуми сјајан српски глумац Жарко Лаушевић. После гледања тог филма још једном се потврдило да Срби знају за нешто скупље од своје главе, како је рекао Милош Обилић лукавом султану. А тај појам „скупље“ – то је отаџбина за коју су се борили српски витезови и јунаци на Косовом пољу на челу за кнезом Лазаром.
Лазовић:
И Јермени су учествовали у Косовском боју?
Симоњан:
Да, било је Јермена у османлијској војсци, били су јаничари који нису заборавили своје порекло.
Ти Јермени су свакако знали за Светог Саву и за Србе, и схвативши да морају да ратују против Срба, напустили су војску и остали у Србији, недалеко код Сокобање, где је у знак јерменско-српског братства саграђен манастир Јерменчић. Тај манастир је током векова не једном рушен и паљен од Турака, нарочито у 19 веку. Имао сам прилике да посетим и видим Јерменчић, и песму сам му посветио.
Лазовић:
Постоји ли још неки споменик или траг Јермена у Србији?
Симоњан:
Осим Јерменчића било је и других трагова културне баштине Јермена, који су сведочили о заједничком животу наша два братска народа. Али, на жалост, ето, ништа није остало на тлу Србије осим Јерменчића. Недавно је сравњена са земљом гробница јерменске породице Ченази у Новом Саду из 18 века. Свакако, то је варварство за који морају да сносе одговорност они који су наредили рушење те гробнице. Док много раније, пре више од пола века, 1963. године, такође била је срушена једина јерменска црква на истом месту у Новом Саду за времен комунистичке Југославије. Ни тада нико није сносио одговорност.
Лазовић:
Када већ говоримо о Косову, да поразговарамо и о Нагорном Карабаху! Како је јерменски Карабах, заједно са Нахичеванском облашћу, вештачки отцепљен и припојен Азербејџану 1921. године?
Симоњан:
Разлика између Карабаха и Косова је велика. Многи покушавају да изједначе проблем Косова и Метохије са Карабахом. Међутим, не може бити поређења, јер су то два потпуно различита питања. Јермени Нагорног Карабаха, који су вековима живели тамо и увек чинили апсолутну већину становништва, референдумом су прогласили своју независност не на туђим, већ на исконским територијама својих предака.
Рат нам је био наметнут и Јермени Карабаха морали су борбом и крвљу одбранити своју домовину. За разлику од Карабаха, на Косову није био спровођен референдум за оцеплење већ без воље српског становништва Косово је поклоњено Шиптарима. Сви паметни људи знају да је Косово српска земља – колевка српства.
Ви сигурно знате да према Јерменији и Јерменима судбина није била баш милосрдна и праведна. Јермени су доживели неколико геноцида у 20 веку. Дакле, реч није само о чудовишним намерама Османлијске империје да се уништи јерменска нација, већ и самом чину почев од 1880-их година, за време владавине султана Абдула Хамида Другог. У периоду од 1894. до 1896. на најбруталнији начин било је убијено триста хиљада Јермена, који су живели на тлу Османлијске империје и такозване Анадолије, такође у околним насељима (светској научној јавности врло добро је познато да је такозвани лажни назив „Анадолија“ измишљотина, и да је то историјска отаџбина Јермена).
Умесно је истаћи и то да је за време погрома и масакра 1909. године у Киликији од турског ханџара страдало између 30.000 и 40.000 невиних и недужних Јермена, а само у Адани 18.000. Младотурци су наставили Хамидову крволочну политику, имајући у виду јерменофобску лозинку доктора Назим Беја да „треба коначно истребити јерменску нацију и тиме обезбедити опстанак и моћ турске државе.“
Велики везир за време владавине Абдула Хамида, Ћамил, који је оставио завештање турском народу, говорио да „треба без трага и потомства“ уништити цели јерменски народ, користећи при том сва могућа средства – пре свега војску и курдско становништво.
Почев од 24. априла 1915. до 1923. године побијено је два милиона људи – жена, деце, стараца, одузета им је имовина. На дан 24. априла 1915. године у Цариграду и јерменским насељима империје било је ухапшено 600 чувених Јермена (по турским званичним изворима 2345). А када се 1915. године амбасадор Сједињених Америчких Држава у Цариграду Херни Моргентау, као сведок, обратио министру унутрашњих послова Османлијске империје Талат-паши, говорећи да ће једног дана сносити одговорност за извршени злочин, Талат је цинично узвратио: „Пред ким да сносим одговорност, нема више Јермена! Урадио сам за три месеца више него султан Хамид за три деценије.“
Године 1916. у сиријским пустињама Дер Зор, где се налазило 500 хиљада Јермена, у животу је остављено само 10 до 20 хиљада људи. Стотине хиљаде Јермена постали су изгнаници са родних огњишта, и нашли су нова уточишта у другим земљама. По подацима чувеног немачког теолога и хуманисте Јоханеса Лепсиуса број жртава Јермена у Османлијској империји износио је милион и по, док су 500 хиљада Јермена постали избеглице.
Осим људских губитака, био је извршен и геноцид над културном баштином јерменског народа, били су сравњени са земљом бројни градови, насеља, цркаве и школе. Да се опет позовем на Хенрија Моргентауа, амбасадора Сједињених Америчких Држава у Цариграду почетком 20 века. Он је тражио од турских власти да се заустави брутално клање и крвопролиће јерменског становништва, међутим, његов захтев нико није хтео да испуни. Моргентау 1916. године напуштајући функцију амбасадора САД је говорио: „Ја више не могу да наставим своје односе са људима који се праве љубазни и поштени, а с друге стране убијају милионе људи“.
У својој књизи „The Ambassador Morgenthau’s Story“ (1918) он је доказао да је циљ младотурака био потпуно уништавање јерменског народа. Он је чак критиковао равнодушност многих европских држава према страдањима Јермена.
Лазовић:
Шта се то после сто година променило?
Симоњан:
Готово ништа! Свет је и даље нем, глув и слеп, равнодшан према борби и опстанку старих малобројних народа, хришћанских пре свега…
Само да Вам скренем пажњу на чињеницу како данас незасити Азербејџанци својим лукавством и лажним пријатељством долазе у Србију, финансирају неке пројетке, с намером са се утемеље у Србији, а проћи ће неколико деценија, они, као пре педесет година Шиптари, тражиће још једно парче од Србије. Ми то знамо на примеру јерменског Карабаха и Нахичевана.
Лазовић:
Поменули сте историјску јерменску област Нахичеван, који је игром судбине 1921. године заједно са Карабахом отцепљен од Јерменије и припојен Азербејџану?
Симоњан:
По записима јерменског историографа петог века Мовсеса Хоренација територија области Нахичевана била је неодвојиви део јерменског царства још у четвртом веку пре нове ере. А, ево, хроничар Страбон саопштава да је историјска област Сјуник, чији је саставни део чинио и Нахичеван, био насељен јерменским етносом већ у другом веку пре нове ере. Чувени јерменски историограф петог века Фавстос Бузанд у свом делу „Историја“ такође указује на чињеницу да је Нахичеван саставни део Јерменије. У 6-7. веку Нахичеван је настрадао од персијско-византијске војске, а у 7. веку био је под Арапима. А ево шта записује 1471-1473. године венецијански путописац Џозефо Барбаро, поводом своје посете граду Џаук у Нахичевану: „Испред нас налази се град Џаук где живе Јермени, који имају два манастира са педесет монаха. Једна од херојских страница историје града је борба против Тамерланових хорди 1387. године.“
Јеванђељска легенда каже да је назив Нахичеван везан за име Ноје. Управо тамо се спустио Ноје са планине Арарат после светског потопа. Нахичеван на јерменском значи прво пристаниште (нах – прво, ичеван – пристаниште). По предању управо се тамо, код села Тмбул, налазио маузолеј а изнад њега саграђена је црква где је Ноје сахрањен. По сведочењу очевидаца, који су били на Нојевом гробу, маузолеј је представљао салу са куполом и осмоугаоним сводовима. Нојева гробница била је срушена пре неколико деценија. По сведочењу путописаца 18. века у Нахичевану се налазило 80 јерменских цркава из средњег века; нажалост, ниједна од њих није сачувана, све је сравњено са земљом.
Трагедија Нахичевана почела је после московског руско-турског договора од 16. марта 1921. године када је та јерменска област била предата Азербејџану с правом на аутономну област, а за неколико месеци, 5. јула, исту судбину доживео је и Нагорни Карабах. Са становишта међународног права то је било кршење права јерменског народа, јер нико није питао јерменски народ хоће ли да Нахичеван и Карабах буду припојени Азербејџану. Током 1918-1920. године, за време турских најезди део јерменског становништва бивше Нахичеванске области био је масакриран од стране турских крволока и мусаватистичких банди, док је други део принудно напустио родне крајеве својих предака. Ето, такву трагедију је доживео Нахичеван за време постојања совјетске државе. А да би трагедија била још већа и драстичнија, са лица земље азербејџански разбојници избрисали су све трагове наше културне баштине – срушили су до темеља наше цркве и манастире, ископали гробове наших предака, оскрнавили наше светиње. Пре неколико година злочиначка рука Азербејџанаца сравнила је са земљом последње трагове јерменске културе, потпуно уништила бројне хачкаре у Старој Џуги (хачкари су налик српским крајпуташима). Ти велелепни хачкари били су ремек-дела светске културне баштине. Ни тада, 1921. године, а ни сада, почетком 21. века, светска јавност није осудила злочин и вандализам Азербејџанаца. Ни УНЕСКО није био у стању да спречи злочин, да заустави рушилачку руку агресора. Зар све ово не подсећа на судбину Косова и Метохије, где су сравњене са земљом многе српске светиње. И зато мислим да управо Нахичеван треба поредити са Косметом, а не Нагорни Карабах.
Овде је сасвим умесно поменути великог руског књижевника Сергеја Городецког (1894-1967), који је 1916. године, боравећи у Западној Јерменији, као дописник листа „Русское слово“ (Руска реч), био очевидац генодица над Јерменима. Његове мисли о Западној Јерменији, а такође и песме и романи представљају трагичну судбину многострадалне Јерменије и њеног народа.
Городецки, например, пише: „Никада не гину народи, који умеју у најтежим тренуцима уз понижења сачувати своје национално достојанство. Ни Јерменија неће угинути“ (“Кавказское слово”, 25. 7. 1918).
Лазовић:
Језиве су Ваше приче, Бабкен! Као да их Србин казује…!
Симоњан:
Имам утисак да само Срби могу да разумеју Јермене, јер су кроз историју били стављени на жртвени олтар и не једном били подвргнути расељавању и истребљењу. Немири и сукоби који су се одвијали у новијој српској историји резултат су вишевековне исламизације дела српског етноса, који себе сматра нацијом – бошњацима. Питам се како они могу бити нација кад им је језик – српски. То је апсурд.
Управо на такав начин се изазива међусобна мржња. Светској науци нису познате ни азербејџанска ни бошњачка нације. То су новокомповане творевине. Азербејџанци су у Совјетском Савезу до 1936. године по званичном попису били декларисани као кавкаски Татари. Свуда можете наћи овај податак. Тек после тога, декретом Стаљина добили су статус националности. Нити су имали своју државу, нити језик и културу. А претензије и апетити су им велики.
Лазовић:
Леп увод за причу о Његошу. Зашто сте се одлучили да га преведете на јерменски, то је подухват вредан дивљења?
Симоњан:
Често сам у прилици да размишљам о генијалном песнику 19. века Петру II Петровићу Његошу и о његовој величанственој поеми „Горски вијенац“. Када ми је први пут доспео у руке, а то је било пре више од три деценије, и када сам прочитао прве стихове, одмах сам схватио да ту није реч о обичном књижевном делу, него пре свега, о делу које носи у себи необичне филозофске мисли и дубоку мудрост, дело које говори о општељудским вредностима и замршеним међуљудским односима и из којег јасно провирује судбина сваког малобројног народа који се бори да одржи везу са својим коренима дубоко ураслим у родну земљу. Његошев „Горски вијенац“, то треба нарочито подвући, патриотским цртама и узвишеним моралним идејама мења психологију читалаца, бар оних способних да дубље проникну у његову суштину, пажљиво анализирајући сваки редак.
Управо после таквих размишљања и двоумљења одлучио сам да се прихватим превода, иако сам унапред знао какве ме све препреке а понекад и безизлази чекају на том путу. Наравно, „Горски вијенац“ може пристати по мери једино оном преводиоцу који солидно влада не само с оба језика, већ и свим оним важним знањима која се тичу основних законитости уметничког превода – версификације, метра, ритма, риме (мада у овом случају тешкоће око римовања отпадају, пошто се стихови „Горског вијенца“ не римују)… И ту је, коначно, веома важно бити управо песник, носити у себи дар преводилачке вештине да се сачувају књижевни ликови оригинала и на језику на који се преводи.
А за превођење сам се загревао све више и више. Морао сам да прелистам разне књиге о Његошу, све његове поеме, да проучим многе странице историје Црне Горе, Србије, Русије. Византије и Османлијске империје. Јер, ова поема није само зборник књижевних ликова, метафора и филозофских мисли, у њој се збивају и разни историјски догађаји, приказани у књижевном облику.
За Јермене Његошев „Горски вијенац“ има двоструки значај. Први – што се ова поема, као посебна књига, први пут појавила у Бечу 1847. године, а штампана је у јерменској штампарији Конгрегације Мхитариста, штампарији у којој је 1987. године штампано јубиларно издање „Горског вијенца“, наравно, на српском и то поводом 140 годишњице од изласка првог издања.
А други значај је што је по свом садржају ова поема веома блиска и лако разумљива Јерменима и кроз њу се од првог до последњег стиха провлачи нит херојског отпора османлијским злоделима и варварству.
Ето због чега је овај трновити венац драг јерменском народу, жртви турског геноцида, народу изложеном погромима и прогонима још од 19 века од времена султана Абдула Хамида, па до најновијих покоља Јермена у Азербејџану 1988. године.
У мојим генима није замро јаук мог народа, подвргаваног чудовишном геноциду неколико пута у 20 веку. Зато се ми, Јермени, с разумевањем и саосећањем односимо према Србима и њиховој крвавој историји. Ето, то саосећање, та симпатија за ослободилачку борбу и слободарство српског народа подстицали су ме да се прихватим превођења „Горског вијенца“.
Па ипак, многи ће желети да знају како ће звучати „Горски вијенац“ на јерменском, какви ће бити песнички облици – метар и ритам у јерменском преводу и колико ће, што се смисла тиче, остати веран оригиналу.
Као прво, превод није завршен и рад на њему се наставља. И ја нисам ни обећао да ћу превести целу поему, већ један добар одломак. Превођење целе поеме велики је подухват.
Кад би неко финансијски припомогао, ја бих се прихватио да преведем „Горски вијенац“ до краја.
Тренутно је преведена само четвртина „Горског вијенца“, али је у јерменској штампи објављен само један одломак (монолог владике Данила).
Главни задатак током превођења био ми је да сачувам десетерац, не мењајући и не нарушавајући суштину и смисао поеме, те да по сваку цену избегнем оно што се веома често дешава у пракси уметничког превода, када преводиоци дозвољавају себи свашта, чак из оригинала избацују по њиховом мишљењу „сувишне речи и изразе“, па чак и да у дело убацују читаве фразе које у оригиналу не постоје.
Са сваким преведеним стихом „Горског вијенца“ све више ме је обузимало осећање поноса, бескрајно задовољство, а понекад ми се чинило да и не преводим, него да сам пишем поему.
Нема стваралачког чина без муке, каже Његош:
Без муке се пјесма не испоја!
Без муке се сабља не сакова;
То свакако важи и кад сабљу треба прековати, и кад песму треба препевати. Било је много муке и у овом послу, слатке муке које су се на крају претвориле у задовољство.
Лазовић:
Са врха Арарата сигурно се види Ловћен?
Симоњан:
Метафорично речено, види се!
Арарат је митска библијска планина за нас Јермене, извор наше историје и књижевности, нашег постојања и надахнућа, док је Ловћен симбол српске духовности.
На Арарату је заустављена чувена Нојева барка, а Ловћен је симбол јунаштва и храбрости. На Ловћрну вечно спава најмудрија српска глава.
Лазовић:
Ви сте Почасни конзул Републике Србије у Јерменији. Лепо Вам стоји то звање1
Симоњан:
И други то кажу. Ако је књижевност моја судбина, онда функција Почасног конзила је резултат моје вишедеценијске литерарне и културолошке делатности. Влада Републике Србије својом одлуком именовала ме је за Почасног конзула новембра 2006. а јерменске власти су признале одлуку Владе Србије у јануару 2007. Прошло је тачно десет година. Током протеклих година учинио сам доста и на културном плану и на конзулском. И сада учествујем на свим званичним састанцима у Србији и Јерменији, сусрећем се са званичним функционерима из Србије и Јерменије, разговарам о будућој сарадњи двеју земаља, организујем Дане јерменске културе у Београду и Дане српске културе у Јеревану. Многи Срби су чести гости конзулата Србије у Јерменији с којима разговарам на разне теме, покушавам у оквиру својих могућнсти да им будем од користи и да пружим помоћ.
Тај спој књижевника и конзула врло успешно функционише. Најбољи доказ је оно што сам урадио протеклих десет година, од кад сам именован за Почасног конзула.
Могу да констатујем да своју земљу на најбољи начин представљају они дипломати који су из сфере културе или литературе. Да наведем пример из српске дипломатије и све ће вам бити јасно. Сетимо се чувених ваших писаца и интелектуалаца – Јована Дучића, Милоша Црњанског, Растка Петровића, Ива Андрића, Милана Ракића, Бранислава Нушића, наравно и војсковође и дипломате Проте Матије Ненадовића, који су оставили сведочанства о времену у којем су се бавили дипломатијом. Да не заборавим и кнегињу Милицу, владарку и дипломату која је после Лазареве смрти у тешком времену преузела на себе терет за опстанак Србије. Једна сјајна лепеза некадашње српске дипломатије… Често читам њихове мемоаре и доста тога сазнајем о њима и том времену и учим од великих дипломата и не само српских, већ и страних.
Лазовић:
Чиме намеравате да оставите памтљив траг као Почасни конзул?
Симоњан:
Од дана када сам ступио на функцију Почасног конзула, дакле од јануара 2007. године, редовно сам записивао све сусрете које сам имао са – председницима, дипломатским лицима, интелектуалцима и свештеницима Јерменије и Србије. Имам намеру да све те записе и белешке претворим у књигу која ће се звати „Мој конзулски дневник“ и која ће одражавати не само моју делатност као Почасног конзула, већ и време у којем живим и стварам.
Лазовић:
Од кад сте држављанин Републике Србије?
Симоњан:
На жалост, ја нисам држављанин Србије. Године 2015. поводом 40 година мог списатељског и културолошког рада, председник Србије ме је одликовао Златном медаљом за изузетне заслуге у културним и јавним делатностима. Био сам позван у Београд да лично од председника примим Златну медаљу. То је био разлог да се обратим председнику ради подношења захтева за добијање српског држављанства. То су ми саветовали многи људи из сфере културе и политике. Званично, написао сам њему писмо. Председник Николић веома позитивно је реаговао на мој захтев и рекао да сам заслужио да будем држављанин Србије за свој велики допринос у јерменско-српским културним везама. Касније дошао сам поново у Београд са траженим папирима и поднео захтев у јуну 2015. године. Мени је било речено да ћу добити држављанство убрзаном процедуром с обзиром да сам Почасни конзул Србије у Јерменији, а с друге стране из Кабинета председника је јављено одређеним људима да се то заврши у што краћем року, тј процедуре ће трајати највише три месеца. Прошло је скоро две године, до сада нико није ме обавестио шта је са мојим захтевом. Такво понашање српске полиције према свом почасним конзулу мало је речено да није допустиво, већ је увредљиво и некоректно.
Више од четрдесет година бројним написима, књигама, наступима, представљам Србију и Србе јерменској јавности, и преносим праву слику о вашем народу. Својом делатношћу допринео сам да званична Јерменија не призна независност Косова, као и да гласа против његовог уласка у Унеско.
Лазовић:
Србија би била срећнија земља да има више држављана попут Вас. Заслужили сте и ордење и похвале, не бисмо осиромашили ни да смо вам дали некакав станчић?!
Симоњан:.
Ма какав станчић, нису ми одговорили ни на захтев, нису испунили обећање да ми дају држављанство за три месеца, камоли да ми дају станчић. Кад год долазим у Србију све трошкове боравка сносим лично. У Србији, осим драгих пријатеља, ја немам ништа. Моје највеће богатство су моји пријатељи које ценим и волим. Од Србије до сад нисам тражио ништа, ево, први пут – само држављанство. Ни писмено образложење нисам добио од надлежних власти да знам где се налази мој захтев. Није ми јасно како бизнисмени, манекенке, спортисти и неки глумци могу да добију држављанство Србије за недељу дана, а немају никакав допринос у јавном животу Србије, а њен Почасни конзул чека скоро две године, а да није удостојен ни одговора. Да сам био неки амерички глумац одмах би ми дали држављанство. Али, ја сам поносни Јерменин и хоћу да останем оно што јесам. Нећу да се удварам никоме јер то није моје. Достојанство је највећа људска врлина. И моје достојанство је изнад свега. Врло сам разочаран због таквог понашања и много увређен. Без обзира на све, увек ћу остати веран и привржен српском народу.
Лазовић:
Кад у Јерменији кажете – Србија, шта вам обичан грађанин прво одговори?
Симоњан:
Сви обични Јермени врло добро знају шта значи реч Србија. Знају, бесумње, да је Србија, као и Јерменија, доживела у својој историји много крвавих тренутака, разарања, ратова и мучеништва. Довољно је да кажете да сте Србин, и он ће одмах да те позове кући на послужење или учиниће нешто лепо за тебе. Сваки Јерменин зна за кнеза Лазара и Милоша Обилића, али мислим да не зна сваки Србин за Вардана Мамикоњана, војсковођу који је 451. године, у петом веку, водио битку против Персијанаца за опстанак Јерменије. Ипак, Јермени више знају за Србију. Али има и много образованих Срба који веома добро познају Јерменију и јерменску историју и културу. Верујте, када су бомбардовали Србију 1999. године, сви Јермени, као једна целина, протестовали су и били солидарни са српским народом, наша штампа је објављивала моје протестне текстове, подржавали смо српски народ колико и како смо могли. Ето, такви смо ми, Јермени, добронамерни и привржени пријатељству.
Лазовић:
А кад се у Јерменији помене Емир Кустурица?
Симоњан:
Довољно је казати Кустурица, и све ће вам бити јасно. Он је омиљен у Јерменији, био је два пута у Јеревану. На жалост, нисам га лично упознао и срео, али он је мени познат и драг, мајстор филма, познат у свету. Мислим да треба са Кустурицом заједно направити играни филм о геноциду над Јерменима!
Лазовић:
Умете ли да сањате на српском?
Симоњан:
Не само да сањам него и да мислим. Знате, ја готово сваки дан осећам откуцај српске писане речи у мојим грудима, сваки дан ме прати српска реч, којом обогаћен још више и више прилазим превођењу српске литературе. Говорити и сањати на српском поред свог матерњег јерменског је свакодневна потреба за мене. Без тог сањања мој живот би био врло сиромашан.
Лазовић:
Живели сте у Србији дуго, шта посебно памтите?
Симоњан:
Многе стваре су ми незаборавно остале у сећању, али највише се сећам бомбардовања Србије, сусрета са Његовом Светошћу патријархом Павлом у Пећкој патријартшији, а касније и његове сахране, такође памтим 31. децембар 2000. године – дочек Нове године на Тргу Републике у Београду када је свет ушао у трећи миленијум.
Лазовић:
Ако нас толико волите, мора да нам нешто и замерате?
Симоњан:
Надам се да сваки искрени и прави пријатељ има право да замери. Данашњим Србима замерам само заборав, а некима – неодговорност, који лако обећавају, али ништа нема од тих обећања. То је врло штетно.
Не једном чуо сам од неких Срба, а то говорим са болом, да Косово више није српско, као да је већ изгубљено. Па шта да кажем после таквог размишљања и таквих изјава. Остајем без коментара и могу само да изразим своје сажаљење. Косово је сведочансво српског постојања, извор српског хришћанства, српске историје, духовности, поезије и културе. Сваки заборав може да буде смртоносан и да доведе до пропасти. Косово, дубоко сам уверен, кад тад биће опет у оквиру Србије, као што је било увек. Као што је наш Карабах увек био нераздвојни део историјске Јерменије. Сведочанство тога су средњовековни јерменски манастири, храмови који су кроз векове настали у Карабаху.
Лазовић:
Велики сте маштар?
Симоњан:
Маштам да видим све јерменске и српске историјске територије спојене. У многим ратовима изгубили смо наше светиње, културну баштину. Кроз векове су нам разни освајачи и хорде отимали најсветије – земљу. Али наше историјско памћење није избледело. Ми водимо борбу која још није завршена, јер без нас нико нам неће вратити оно што је било наше.
Лазовић:
Шта да поручимо браћи Србима?
Симоњан:
Прави Срби су добар народ. Али, на жалост, има оних новокомпонованих, опседнутих европским идејама, који не цене увек пријатеље Србије. И то је јако тужно. Довољно је да се сетим примера у вези са доктором хемије и криминологом Швајцарцем Арчибалдом Рајсом, који је за време Првог светског рата дошао у Србију да јој пружи помоћ. Међутим, он се од неких ствари разочарао и своје разочарање је изразио у чувеном тексту „Чујте Срби“.
И данас многим Србима тај текст може да буде најбољи пример за наравоучение. Сада, кроз сто година, Рајсове поруке су и даље актуелне, али неки Срби и даље не знају да цене пријатељство са духовно сродним народима, и даље не могу да извуку поуке из историје, само због тога што су поремећене многе вредности.
Код одређених Срба није дубоко усађено историјско памћење, а код оних који су прави родољуби и памте своју прошлост, по сваку цену бране своју земљу, е, они нису баш пожељни.
Такви Срби ће увек остати на маргини, али ће непрестано водити своју борбу.
Моја порука Србима: чувајте своју отаџбину и, наравно, останите верни својим драгим пријатељима, којих нема пуно.
