Код Кустурице и у филмовима и у животу увек нешто лети. Цео дан смо провели снимајући соколе за његов нови филм, тако је пролетело и неколико сати разговора, а у кош су одлетела и унапред припремљена питања. Постављала су се сама, а пут је водио кроз филм, преко политике до живота.
– Капитализам је постао једна фаталистичка идеја, а Холивуд му служи да опије и успава као Чехе пиво. Од убиства Џона Ленона наовамо имате те богате певаче и композиторе који се пале искључиво на новац и који не припадају ниједној идеологији, пошто је она у међувремену усмрћена. Данас светом не влада идеологија већ теорија праксе. Ја сам одрастао читајући Теодора Адорна, хтео да разумем Кундерину идеју у “Шали” о томе како се музика ствара, хтео да разумем каква је разлика између Истока и Запада. Како Сузуки каже, западноевропски хришћанин кад иде планином и види цвет он га убере да би га поседовао, а на Истоку људи уживају у његовој лепоти. Е, овде је све преведено на поседовање, имање и на труло орвелијанство које је сад стварно и живо. Није “Фарма” само риалити, она је је све около, фарма је оно што ја називам андерграунд. Седе двоје перверзних људи и гледају испред себе свет којим владају, а те формације као што је Холивуд, служе да успавају и анестезирају тај свет и да му не да да мисли.
Не правите компромисе ни у погледима ни у стваралаштву. Колико је уопште преостало таквих редитеља?
– Има их, сигурно, али су маргинализовани јер тај први план, то што се на телевизији зове ударно време, прајм тајм живи и у биоскопима. Данас има добрих аутора, али они немају утицаја, јер као што имаш контролу медија имаш и контролу филмова. Верујем да на столу директора „Ворнер брадерса“ у овом тренутку има сто страшно добрих сценарија, али мало њих ће бити снимљено. И кад нешто сниме, сниме га погрешно. Филм није извесност. Добре филмове су гарантовали аутори, а не продукција. Некад смо ишли на фестивале и слушали шта ће рећи Антониони, какав је филм направио Бергман, шта је последњи Фелини да бисмо и ми знали шта да радимо. А данас је све претворено у пројекте који су, прије свега, комерцијални и тржишни. Где је ту превара? Да би Холивуд постојао њега обезбеђује НАТО пакт. А где год треба да дође НАТО ту се прво појаве Мадона или Ролингстонси – Ф 16 и Мик Џегер су потпуно компатибилни. Они служе сврси. Био је један период у историји Европе и Америке 70-их и 80-их година кад је изгледало да тај свет можда и може да се промени и социјално и егзистенцијално рекултивише. Међутим, све су прилике да без великог рата нема ресетовања. Човек је једно инертно биће које кратко памти и брзо заборавља и које воли ову нову позицију хај-тек пагана.
И ваше читање Адорна данас вам служи само да се нервирате.
– Јесте и да будем љут на глупане и то је оно што је судбина планете. Кад се Грчка после персијских ратова распала и кад је Рим преузео главну реч у свету, онда су по римским парковима гледали колико има копија Фидијиних скулптура. А било их је много. А Кинези данас кад дођу на неки сајам да виде како се праве топови за оснежавање стаза, „скину“ то у року од петнаест минута и убрзо направе.
Зашто су Кинези сила? Зато што је капитализам крајем осамдесетих година кренуо у информатичку револуцију и квантификацију где је индивидуа која је била врх те цивилизације потрта, изгубила своју функцију и претворила се у конзумента. Не у ону мистичну масу о којој говоре младобосанци за коју не знаш како ће се покренути. Они су све провалили како се она покреће. Мадона тачно зна фреквенцију која удара на кору великог мозга. Нема везе што она не зна да пева и што није нарочито лепа, али је она успешно пројектована и фабрикована као жена која личи на сваку касирку у супермаркету и као таква ствара ту лажну идентификацију да сваки просечан човек има огроман простор да се реализује, како је ово дивно време и како је та демократија нешто перфектно. Десило се да тај свет није више само Америка, већ је то седам милијарди људи које контролишу. И ту се појављује Кина која је у тој многољудности и квантификацији најбржа и најјефтинија. Ако си тражио јефтину радну снагу као основу капиталистичке производње онда си доживео да има један који је бољи од тебе. Тако је сада најуспешнија капиталистичка земља на свету комунистичка Кина.
Како ће се та играрија завршити?
– Ратом! То је као у доброј драми, она не може да се заврши док не дође до катарзе, док се не испуцају последњи меци. У драми су то речи и сукоби, овде нешто много озбиљније. Оно што је занимљиво је позиција Русије. Фашизам је измишљен у фази кад се развијао капитализам и постао је иманентан капитализму. Русија је постала капиталистичка, али није имала времена да постане фашистичка као што јој данас приписују, јер она нема то дело. Није руски цар сарађивао са Хитлером, него фамилија Ротшилд и остали који су управљали светом. Није солдат Рајан ослободио Европу од нацизма него је ослободила здружена интернационала у којој су Руси изгубили 24 милиона људи. Пошто је тај свет кратког памћења и брзог заборављања прихватио Холивуд као једини параметар где су глумци заменили свеце а религија сведена на фолклорна друштва. Фашизам је капиталистичког облика. Он је један од елемената у спектру унутар ког се одвија политички живот. И ако мора фашизам, биће фашизам.
Где је ту позиција Србије?
– Склон сам да мислим да они од којих то најмање очекујеш могу да ураде чуда. Чињеница да Србија није увела санкције Русији мене тера да подржавам ту политику. Проблем са политиком је што она има скокове као код Дина Буцатија и питање је шта ће бити у будућности. Међутим док год буде могло да ми се задржи минимум слободе који сам имао за време Тита, биће у реду. А то је значило да сам волео Гагарина, али и Армстронга, да слушам Ленона али и да читам Достојевског. Ако ми то буде укинуто, ако ја будем наведен на то да говорим да је Путин фашиста и Хитлер, мораћу да бежим. Ја ни у Сарајеву нисам могао да живим зато што нисам могао да попијем ту такозвану консензус кафу у којој не морам баш све испочетка да причам. И да Његош није геноцидни песник и да је Андрић један од највећих светских писаца, те кафе тамо нема. Или је има, али бих се морао скривати као оно кад се Сарајлија зими шћућури да би био мањи како би му било мање хладно. Мислим да Србија још некако таљига и њена је предност у односу на друге земље у окружењу у томе што није запала у чељусти тих великих кредитних линија.
Али скоро да је на прагу?
– Јесте, али још има огромну базу и нису је до краја ставили у менгеле. Чини ми се да још увек има шансу да се извуче и да не игра баш сто посто по рецепту ММФ-а што води до губитка апсолутне слободе! Србија је још увек слободнија од било које државе коју знам. Знам Аргентину, ето она је тако слободна и ту се слободно пројектује и дух и живот. Е, сад је питање докле ће моћи. Ово што се догађа не обећава и застрашује. Мислим да је прича о прикључењу Србије Европи, заправо, прикључивање НАТО пакту. Румунија и Бугарска су најбоља потврда те идеје. Има ли ишта логичније да Србија пре Бугарске уђе у ту ЕУ, не само због тога што је имала Доситеја Обрадовића, већ је чак била и у већој економској размени са Немачком као водећом земљом ЕУ. То је идеја дисциплиновања и изражена је у некој мисији неког америчког изасланика који су вршљали овуда, чини ми се да је то био Холбрук, који је рекао „направићемо ми од вас Чехе“, што је немогуће. Као што од Пољака не можеш направити Мађаре, тако нећеш моћи да направиш од Срба Чехе. О том приступање НАТО пакту нећу ја одлучивати, него нека нова ситуација у којој ће неко бити делегиран да то заврши. Проблем анкета које говоре о томе колико је људи за Европу а колико против је само питање креирања јавног мњења а не доласка до праве истине о томе. Како један народ који је уз Сирију, Либију, који је и сам бомбардован од тог НАТО пакта може да пристане и постане део тога.
Све је могуће!
– Јесте, пошто фарма постоји на глобалнијем плану од оног телевизијског риалитија. Врло је значајно што је у Београду била та војна парада и што је Путин дошао у Београд, јер је тиме потврђено да Србија, ипак, препознаје да постоји тај биполарни свет. Србија не може да занемари чињеницу да постоји евроазијско тржиште и та идеја. А зашто не може? Зато што је Ричард Никсон увео петро долар и укинуо златне полуге које су до тада стајале иза те валуте иза које сад практично стоји нафта, односно контрола Саудијске Арабије, и војна и свака друга. Видиш, Американцима никад није сметало што тамо нема демократије и што краљ мучи оне своје ћерке по затворима, а сметало им је што, рецимо, у Србији нема демократије. Гадафи и Садам Хусеин су платили главама намеру да укину петро долар, а сада постаје извесно да он престаје да функционише у Азији, а кажу да га неће бити ни у Бразилу. Е, ту је напетост. Из таквих ситуација се развија нови свет и нова драма у којој свако мало видимо како неки авиони пресрећу неке друге, налазе се подморнице…
Неке дубље кризе су и раније доводиле до великих сукоба који су представљани као резултат инцидената као у причи о Младој Босни. Кад се читају књиге дође се до разних сазнања, између осталог и тога да је Франц Фердинанд имао акције у „Шкоди“ и да је Србија требала да купи топове од њих, али се у последњем тренутку одлучила за француске. Сад је исто питање, чије ћеш авионе узети, да не узмеш само руске акумулаторе и ту ће се тестирати та наша идеја ни исток ни запад и то је наша реална политичка, али више историјска позиција. Она ће бити пресудна за наш поглед у будућност.
То је пошло за руком Титу, али данас таквог калибра нема!
– Тито је био најбољи ђак хладног рата и знао је кад се вуку који потези и он је производ тих околности. Покушај Милошевића да то преслика, није ишло. У Титово време су се Американци ипак бојали Совјета који су били наоружани до зуба и позиција Југославије као „фифти-фифти земље“ била је написана и на оном папиру у Јалту. Та ситуација је после информатичке револуције промењена и ми смо сви под зоном утицаја Америке, прислушкивани, праћени и опсервирани. Срећна околност је што Америка није само зло, већ постоје и друге ствари за које сам увек гласао: од рокенрол илузије преко неких добрих филмова.
Срби су чак волели Америку, у њој смо гледали идеал слободе а завршили смо као непријатељи?
– Највећа пошаст у свему томе за њих је наша веза са Русијом. Када је почео рат у Босни они су сваке своје вести почињали реченицом да смо ми традиционални пријатељи Руса, а Енглези су се двесто година трудили да нам пресеку тај пут. Ја се бојим да сад постоје неки политички играчи који покушавају да нас окрену са те стране, али мислим да је то немогуће. То живи у сваком човеку. Тако је и Додик упркос моћној машинерију диригованој из Будимпеште и која је требала од њега да направи Милошевића, ипак победио. А победио је зато што се по овим гудурама још увек скрива неки човек који држи до традиције и који верује да кад се иде у велики свет или кад се постаје његов део да се не мора губити идентитет.
Пут у Европу је главна актуелна политичка мантра, ви имате скепсу по том питању. Објасните?
– Бојим се да не улетимо у тај крој и униформу која нам неће стајати добро. Тај пут у Европу је као нека шала, као неки језички обрт. Шта значи пут у Европу? Значи пут у европску администрацију у којој ћеш добити новац из фондова новац. Ту једино што вреди јесте заштита животне средине, све друго и умемо и можемо да урадимо и без њих. И велико је питање шта Србија на том путу, који није известан, може да добије, а шта да изгуби. Сигурно може да изгуби оно по чему је чувена и позната а то је чињеница да је прва од словенских држава издејствовала слободу после ропства под Турцима, а после тога је направила и прву државу. Да ли је и то што смо индивидуално партиципирали у највећим светским достигнућима – сетимо се Тесле – могло без тог поимања апсолутне слободе. Бојим се да навлачењем те униформе губимо оно најбоље у нама, пре свега слободу коју бриселска администрација регулише до спаваће собе.
Неки вам замерају да кокетирате са влашћу и политичарима, а мени се чини да сте успели да их употребите за неке ствари од општег значаја. Шта је истина?
– У последњих двадесет година сам ишао једном логиком да при тој промени политичких елита човек може нешто да уради, а да не буде онај тутумрак и намргођени интелектуалац који је против свих и задржава то интелектуално право да сваком држи лекције. То нисам радио Тадићу, ни Коштуници, па немам намеру да радим ни овим данас. Шта је проблем?
Проблем је. што како време одмиче, све се тежи задаци стављају пред нове елите, а питање је да ли би ове данашње решио и Никола Пашић. Зато што је рад од пада Милошевића наовамо био нула. Ми смо добили, условно речено, слободу и не бележимо никакав раст ни у чему. Ја сам увек покушавао да нешто учиним и да то што говорим буде у складу са оним што сам урадио.
Идеју и тврдње о мојој наклоности политичарима ја бих обрнуо. Мислим да су они били наклоњени мени. А пошто се нисам бавио поезијом, него великим пројектима који подразумевају инфраструктуру, ту мораш да контактираш са људима на власти, да нападаш фондове и министарсзтва и да полажеш рачуне неком ко ти у томе помаже. То су утописјки пројекти који нису могли бити релазовани без наклоности тдржавних структура. И то што сам направио, остаће. Али неће остати само то. Остаће и јека која говори о томе да Гаврило Принцип није био терориста. Вучић је ракао Си ЕН ЕН-у да је он наш јунак, Додик је поставио споменик у Источном Сарајеву. Некако сам испровоцирао неку позитивну димензију код тих наших политичара. Да није било Андрићграда Видовдан би био заборављен.
Прошли сте лепог топлог зеца и код Мокре Горе и код Андрићграда?
– То су све обавиле обавештајне службе. Причу о Мокрој Гори су ширили ови мали шпијуни из ЛДП-а и они су слагали једну на другу лаж, док се она није уврежила и кулминирала у некој од емисија „Инсајдер“ . Е, ту ја верујем у српски народ. Да су те колоне људи које су долазили и видели шта је приватно, а шта је друштвено схватили истину, чак и после оног “ужаса“ да је 7.000 евра потрошено не баш како треба и кад сам завршио у ТВ дневнику као неко ко је злоупотренбио положај.
Све оно што сам зарадио вани сам уложио у Србију, за разлику од оних који су све зарадили у Србији изнели напоље. И зато сам мање-више и био крив. Међутим, пошто је српски народ још увек дете, дигла се кука и мотика да ти сломи врат. Онда се покаже да је све обрнуто: да Мокра Гора има инфраструктуру какву нема швајцарска планина, да Мокра Гора није моја прћија, нити сам ја формално тамо директор. Мој је Мећавник и фарма коју тамо имам. Та слика коју обавештајне службе преко медија створе о човеку направи хаос, али ја још увек верујем да је, што би Милка Бабовић рекла, та тежина елемената јача од уметничког дојма.
Тако је било и код Андрићграда. Осим што је проглашен као круна геноцида, а да ниједан суд није утврдо да је геноцида било, нападали су ме и наши, тражећи „чисте рачуне“. Три године сам непрестано понављао да је око Андрићграда одлучивао савет у коме општина има свог представника и непрестано добија финансијске извештаје, а Младен Босић непрестано понавља да они хоће чист рачун, а непрестано добијају тај чист рачун. И кад год ја дам рачун, он понови исто. Општина и држава је добила шест полугодишњих извештаја а они су непрестано лагали како сам ја уложио свега пет хиљада марака, а сваки папир који добијају јасно говори да сам уложио много више личних пара, ал не вреди. На крају су зашећерали тиме што су преко младежи СДС-а мени честитали Бајрам, а после се вадили – нисмо то ми.
Изразити сте антиглобалиста. Имате ли утисак да се борите против ветрењача, с обзиром да су неку ноћ у Новом саду и Београду у поноћ отворене продавнице како би Срби стали у реду за нови ајфон?
– Е ту се векови разликују један од другог. Ја сам једном стајао у реду у Њујорку да купим компилацију Бруса Спрингстина, а они чекају предмет. Ту се разликује идеја о времену у ком сам ја одрастао у ком је неко чекао нову песму која је изражавала дух и говорила кроз бунт, негацију или афирмацију, а данас чекаш предмет. И то је оно што ће ставити сва ограничења. Живи се инстантно, за овај тренутак. Људски век је, што Андрић каже, постојање између два непостојања. Ово се данас користи као најгора фолк интерпретација где су крв, сломљене чаше и несрећна љубав погон који те тера да тај живот живиш, бре, до краја! И да не мислиш да има и пре и после. То је потврда неке похлепе, прожрљивости и неке паганске непросвећености и рекао бих, на крају, сукод двају антропологија хришћанске и анти хришћанске која је, заправо, почела Холивудом. Све се гледа кроз конзуметски однос где један човек има милијарде, а овамо су стотине хиљада најобичније овце које крећу за вуком који прву овцу закоље. Он је носи и растрже успут, а стадо иде за њим. Ту је негде трагедија савременог човечанства.
Оља Бећковић је потребна Београду
– Тај сукоб нам није био потребан. Слободу по којој смо се разликовали од других је градила и Оља Бећковић и њена емисија „Утисак недеље“. Не занима ме да ли је пресудну реч играла корпорација или политика, нити улазим у природу односа између Вучића и Оље Бечковић. Наша социјална арена одједном нема места и нема посла за Ољу Бећковић? Мислим да то квари слику Београда који у тој емисији имао говорницу на којој су догађаји иза наше социјална арена добијали завршну реч, што би рекли преко тога смо бистрили поглед на видик. Замишљам само како би овај великоалбански испад на стадиону „Партизана“ добио прави епилог у „Уитску недеље“. Оља има своје место и мислим да, на пример, на ту РТС- у може да добије тај простор. Ми не можемо бити мало слободни као што су Софија или Букурешт. Ми смо баждарени да дискутујемо и причамо о слободи. Чак и кад то није функционално наш човек се храни из могућности да може да каже. Као што Њујорк није могао без Лари Кинга, тако и Београду треба једна говорница кроз коју каналише и ослобађа енергију. У супротном она се набија под кожу и експлодира.
Хвала Богу што Путин постоји
– Хвала драгом Богу да он постоји и да је постојао за време Слободана Милошевића свет би другачије изгледао. Он је законита појава чије присуство у свету обезбеђује оно што глобализам поравнава и потире, а то је различитост. Путинова појава на светској сцени је показатељ да светови проистичу из нечега, а не ни из чега. И то је оно што је контра глобализацији, а за нас је битно да постоји човек који нам обезбеђује позицију да не будемо ни Исток ни Запад. Оно што не разумем јесте тенденција, рецимо, „Гардијана“, који њега изједначава са Слободаном Милошевићем. Да ли је то ароганција или игноранцијаја, не знам, али ми није јасно како они не уважавају чињеницу да је Путин човек који има толико бојевих глава и наоружања да уништи планету и иза себе народ са спремношћу да гине. Мислим да њихова памет не може да досегне дотле, они нису калибрисани како ваља и не разумеју с чим се играју. Човека који је прекрцан моћним оружјем они називају фашистом и Хитлером.
Приватно, Путин је тигар свилене душе. Био сам код њега кући и он је човек који кад си у друштву с њим воли да прича озбиљне ствари али и вицеве. Прича оно што и ми кад седнемо да попијемо пиво и разглабамо светску историју.
Коштуници је истекао рок
– Мене његов одлазак није изненадио, зато што је Коштуница као човек схватио да се данас ништа не може урадити без неког утицаја са стране, а он се држао неутрално. Једноставно, истекао му је рок. Он ће ући у историју као паметан човек који је свој политички опстанак одређивао и добрим потезима и оним који су праћени разним услугама. И на крају је учинио себи услугу кад је осетио да за њега нема места у том подељеном медијском простору и зонама утицаја. Српска елита је разбијена и нема потпору. Бити умерени десничар као што је он у фази где се и кука и мотика ломи и преко Академије, Цркве која прима шамаре са свих страна и преко свега што означава традицију била је неодржива позиција.
Моника – уверљива девојка из суседства
Моника је, пре свега, икона која је својом појавом решавала филмове до сада, али овај пут она игра једну компликованију улогу. Хоћу да кажем, њена појава је у другом плану, говори се о њеној привлачности али и о једној врсти духовности коју она поседује. Овде је она особа из нашег суседтсва која делује артикулисано и уверљиво. Јер иза свих тих Монализа и лепих жена претпоставкла је да нема ништа, а ми смо открили да Моника има један велики духовни распон и покушали смо да га експонирамо. Моника у филму „На млечном путу“ служи другој сврси а то је да се исприча прича о једној несрећној и нереализованој љубави. Врло је нагодно радити са њом.
Додик као Митеран
Додик је највештији и најдаровитији политичар кога сам у животу срео. То је, после Митерана, човек који са лакоћом решава најтеже проблеме и у лету схвата економске законитости и који је, уз то, још и народни човек. Постоје ови дрекавци, још увек отровани логиком једнопартијксог система у коме се побеђује акламацијом, који говоре како није победио. Човек је победио и као председник и има скупштинску већину. Данас се у свету свуда побеђује са малом разликом између један и пет одсто гласова.
(забележено крајем октобра 2014. у Требињу)