Америчка донација за далековод таман легла житељима Зарожја да на свом Франкенштајну направе бизнис

БУДИ ВАМПИРА, ТУРИСТЕ ДА ДАВИ

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка.

С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све неке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између стена крупних као плашће. Воденица је баш под једном таком стеном, припрта као ластино гнездо уз њу.

Овако је, пре више од једног века, Милован Глишић, у приповеци “После 90 година”, описао воденицу у Зарожју и њену околину. Том опису ни данас се нема шта додати или одузети: све је исто, само воденица не меље жито, него њу време…

Не зна се ни шта је са Савом Савановићем, вампиром који је воденичарима пио крв. Заборавило се и где је Крива Јаруга, “са рачвастим брестом”, испод кога је, у гробу, вампир прободен глоговим коцем…

Рекло би се – све је заборављено, јер у селу нико, одавно, није “замакао” од вампирских зуба, али – Зарожани памте и, могуће је, воле свог вампира. Намерни су да обнове његову воденицу, да опет меље, за њих и за туристе…

Струју ће вампиру да доведу!

– Па, не баш вампиру, али – осветлићемо воденицу и околину, уредити, направити пут, ставити слике Милована Глишића, његове књиге, фотографије из “Лептирице”… – прича Миодраг Вујетић (57) из Зарожја.

“Лептирица” је, иначе, први домаћи хорор филм, снимљен по Глишићевој приповеци. Излетела је лептирица из вампирових уста, када је прободен глоговим коцем, и још дуго морила децу по Зарожју…

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

– Јесу, плашили су нас, док смо били деца, и Савом и лептирицом. – потврђује Миодраг уз смех. – Данас се деца ничег не плаше! Какав вампир!

Могуће је да се не плаше, али и одрасли, изгледа, зазиру од воденице, околних урвина и самоће у кањону. Нико ништа ни на километар од тог места није саградио! Подигнут само, пре 20 година, мост преко Рогатице, неколико метара узводно од воденице.

Са добро “зашиљеном” оловком, уместо глоговог коца, фото-апаратом – уместо “воде аџијазме” (која се сипа вампиру у уста, да не излети лептирица), и “ладом нивом” уместо “непочишћена коња врана” (само такав коњ може осетити вампира испод земље), стојимо изнад воденице.

Зар је у ту трошну, нахерену грађевину од тесаних букових брвана, у једва 6-7 квадрата, стао сав страх, сва фантазија једног народа? Одатле ли су вампири, вукодлаци, зјале, дрекавци и остали ађутанти “нечастивог”?

Кров од тесаног буковог црепа добро прогледао, а оно што је остало – зарасло у маховину. Испод њега – нема “таванка” са кога је Страхиња из Овчиње “из две пушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш“ (стари турски новац који може убити сваку утвару), пуцао у Саву Савановића…

У воденици – три “доња” камена, два прислоњена уз брвна, и један “горњи”, стоји тако да би одмах, чини се, могао да меље, кад би било воде и витла…

Дрвени кош, у који се сипа жито, добро “начет” црвоточином, делом и урушен. Мучањ, дрвени сандук у који пада брашно, исто… У десном углу од врата, у делу воденице који се ослања на тле, још стоји камење које оивичава банак, огњиште. Споља, на брвнима, кредом и већ избледелом фарбом исписане скарадне речи… Деца…

– Дању су, они, то! – уз смех ће Миодраг. – Нису ноћу, то гарантујем!…

Јаза којим је вода навођена на воденицу – нема. Урушио се.

– Опет ћемо га прокопати и озидати! – уверен је Миодраг. – Када смо мост градили, оставили смо испод њега,у темељима, тамо куда је јаз ишао, цеви пречника 70 сантиметара!

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

– Е, сад да кажем: наш вампир, Сава Савановић,”оживео” је због струје! Ето!

Не знамо да ли се Миодраг шали, јер његов израз лица говори да је озбиљан.

– Добили смо, коначно, добру струју у селу, ено, далековод пролази стотинак метара од Савине воденице. Направили о америшким парама!

Заиста, уз помоћ Организације за међународну помоћ и развој (ИРД) из САД, саграђен је десет-киловолтни далековод Гвоздац – Овчиња – Зарожје, са четири трафо-станице. То је та “добра” струја, коју помиње Миодраг, са 380 волти, а она “лоша” је – стара мрежа, постављена 1976.године, са свега 140 волти од којих су сијалице личиле на жмиркаве петролејке.

Американци уложили 90 хиљада долара у далековод крај којег ће “прогледати” и вампир Сава Савановић.

– Нека, нама, њега! – поручују углас Зарожани. – Нека смо ми “затупасти и заостали” јер, ето, гајимо вампира! Ваљаће он, нама, још!

Дочули, Зарожани, одавно, за туризам, за екскурзије које пролазе на само три ипо километра од воденице…

Њих описујући, Милован Глишић је, можда, и погрешио. По њему, “Зарожани су вилама затурали орахе на таван; појили су врбе и сејали со; ишли су четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; истезали су греде; скакали су у јарину (маглу, измаглицу), мислећи да је руно, уносили у прегрштима видело у кућу”… Глишићевом опису Зарожана, не тако давно, додало се и ово: сејали су игле чекајући да никну ћускије, а када су први пут видели кожну чизму, већаше село, све са кметом, шта је, и закључи да је чизма – ништа друго до – “футрола за будак”…

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Неће, данас, бити баш тако.

Ко би, још, могао убедити Американце да струју доводе, о свом трошку, до једног вампира?

РЕДОВНИЧКА

“Савина воденица” припадала је – селу. Сви су млели, а воденичари су се смењивали и сваки је, до Страхиње, “омркавао жив и здрав, а освањавао испијене крви, са траговима зуба по врату”. Млела је до 1980. године, као “редовничка”: њоме су газдовали, на смену, Симићи из засеока Јагодићи.

РОГОВИ

Река која је покретала воденицу, Рогачица, добила је име по месту где извире: Зарошким Роговима, високим, као рог уздупченим стенама. По реци, опет, село низводно, добило име – Рогатица. На њеним обалама, код воденице, пронађено је много остатака керамике, за коју мештани тврде да је још од Римљана остала.

СВЕТА ТРОЈИЦА

“Вампирској воденици” претио је, у Глишићево време, и “угарак”: већао зарошки кмет са сељанима – како да се вампира ослободе, па је било предлога да се спали воденица и сагради нова. Ипак, дрвено здање није никад запаљено, опстало је до данашњих дана, а камена црква, позната као “Миса”, километар низводно од воденице, није дочекала “старост воденице”: срушена је… Зарожани се сада богу моле у новој цркви, “Свете тројице”, подигнутој на узвишењу на километар два изнад воденице.

Радоје Андрић
?>