БАЈКАЛ, СВЕТО МОРЕ СИБИРА (шести део): Марширала краља Петра гарда – у сред Сибира

06.03.2015.

(из књиге репортажа “Љубомирова земља”)

Фото: З. Шапоњић

Иако је на броду, на трен било и непријатно под толиком навалом таласа и модро зелене водурине дубоке на том месту барем 900 метара, брзо нас је смирио капетан Александар Александрович, заповедник “Александра Вампилова”. Његов брод, објаснио нам је, тестиран је на таласе висине шест метара, и они му нису могли ништа, тако да су ови, којима смо пловили, за “Вампилова” тек бура у лавору воде.

Уствари, испричао нам је касније капетан Александрович, стари морнарски вук, који је за својих 30 година на бродовима пловио и Волгом, и Леном и Доном и Бајкалом, његов брод је морски, једини такав на Бајкалу, кога је чудна судбина чак из Црног мора довела у централну Азију.

Фото: З. Шапоњић

Брод “Вампилов” 39 метара дуг и седам широк, најпре је крајем 80-их година пловио Црним морем, а онда је изненадном одлуком 1988. године путем који се одужио на годину дана и водио преко Азовског мора, Дона, Волго – донског канала и Волге па даље преко Архангелска трасом преко Северног мора и Лене све до надомак Бајкала где је претоварен на трејлере и копном стигао у сред Сибира, на Бајкал. Ту је радио као излетнички брод, али, како је нестало радничког туризма, одбачен је у неки од докова да тамо сатруне. Ту су га нашли Срби, наши људи који су живели једни у Сибиру, други у Данској, у адаптацију брода уложена је већа свота новца, брод је добио 16 удобних путничких кабина, газ му је смањен на 1,80 метара, и такав, коначно је могао Иркутским језером до Иркутска, а онда на туристичке руте Бајкалом.

Фото: З. Шапоњић

После мирне ноћи, ујутру, допловили смо до пристаништа Листвјанке. Око града овде нема широке жуте степе, Листвјанка је име добила по огромним листопадним шумама које је наткриљују са свих страна сем са бајкалске и губе се све до хоризонта и даље.

Градић у коме живи 1.500 људи, уствари, разбијен је на низ насеља смештених по удолинама изнад језера дуж готово четири и по километра бајкалске и обале Ангаре на које се наслања.

Фото: З. Шапоњић

Обалом поред Листвјанке пролази асфалтни пут који се завршава у пристаништу на самом крају селу и који води све до 60 километара далеког Иркутска. Тај пут грађен је наменски, пре педесетак година када је на Бајкал требало да стигне амерички председник Ајзенхауер. Председник у посету није стигао, а мештанима Листвјанке барем је остао пут. Веза са цивилизацијом у Иркутску, лакша и сигурнија од пловидбе Ангаром.

Прва атракција Листвјанке је музеј у коме су хиљаде експоната који говоре о подводном свету и о животу на обалама језера. Подаље од зграде музеја, на широком тргу уз само пристаниште, је сеоска пијаца, која је читавог дана сва под љуткастим димом из плеханих пећи у којима се, на боровини, на сред пијаце, суши риба омуљ.

Фото: З. Шапоњић

Десетак километара од Листвјанке, све поред Ангаре, несуђеним Ајзенхауеровим друмом поподне отишли смо до сибирског етно села Тољци у коме су десетине и десетине старих сибирских кућа, намештених да дочарају живот у овом крају простране Русије у 17, 18 и с почетка 19 века. У селу је и острог, дрвено утврђење, копија утврђеног града који је у Тољцима грађен у 17 веку, коју деценију пошто је цар Иван Грозни почео крајеве сурове природе и сурових људи да припаја својој царевини. У Тољцима, одмах поред сеоске цркве брвнаре, гледали смо и импровизацију козачке свадбе у извођењу чланова Иркутског театра народне драме. Та свадба пуна боја, окретних козачких игара, старих обичаја на крају се претворила у праву експлозију смеха и радости када су домаћини, глумци, који су, не ненамерно, него намерно у Београду били баш у пролеће 1999. године, уз хармонику, нама Србима у част запевали стару – “ марширала краља Петра гарда”…

Предвече смо се вратили у Листвјанку дугим друмом кроз густу тајгу. С наше десне стране, на месту на коме Ангара истиче из Бајкала у сред воде остала је једна једина стена која баш на месту где се раздвајају две силне воде штрчи из језера. Легенда са Бајкала каже да је стена на том месту остала када је Ангара, кћерка старог Бајкала, намењена младожењи Иркуту, мимо воље свог оца, ноћ пред венчање побегла кроз камена врата и дубоки кањон и пробила се доле ка свом драгом Јенисеју. Расрђени отац бацао је за њом стене али је није могао стићи, само је једна од тих стена, коју сада зову Киклопска, остала да штрчи из језера.

Фото: З. Шапоњић

Мало новија легенда још каже да су мештани са обала на том камену остављали своје неверне жене да преноће. Која би жива осванула, ујутру би добила опрост греха, која би ноћу од силног страха и хуке Ангаре прецркла, сама је била крива…

Увече смо се опростили од драгог Бајкала. Остао је пуст, моћан у својој величини и лепоти, а ми смо отпловили Ангаром ка Иркутску. Светац Бајкал који зароби срце сваком ко на њега крочи.
(Крај.)