БАЈКАЛ, СВЕТО МОРЕ СИБИРА (први део): Земља светлуцавих река и језера, црних шума и покислих степа

10.01.2015.

(из књиге „Љубомирова земља“)

Седео сам у сред Сибира на обали немирне Ангаре, ћерке старог Бајкала, и чезнуо за тихим Доном. За оним вратанцима кроз које, из сточног дворишта Мелехових, стаза води право до Дона и кроз које је Аксјуша Астахова, носећи у руци кофу за воду, мало – мало па замицала ка реци, све од пусте жеље да је одозго угледа Гришка, Шолоховљев.

Доле, плава и витка Ангара, текла је ка драгом Јенисеју, са којим је давно некад, говори легенда са Бајкала, чежњом спојена, и са њим, тако, све до Северног леденог океана.

Сат, два касније, у салону књегиње Марије Волконске, у кући кнеза Волконског, на крају сибирског града Иркутска, слушао сам причу о чежњи и нади. О томе како је књегиња Марија, генералска ћерка, ни часа не часећи, из Москве стигла у Сибир, у Иркутск за својим вољеним мужем, кнезом Сергејом, декабристом, царским прогнаником… Он као царски заточеник, она за њим, добровољно…

И у суседној одаји куће Волконских, одмах поред белог, дрвеног парадног степеништа, причало се о неугаслој чежњи.

О Камили Петровној Ивошевој, коју је, као и Марију, та иста чежња довела до Сибира да се у затворској ћелији венча са окованим мужем, царским прогнаником, да у ћелији, уз мужа, добровољно остане наредних годину дана, и да после, мајци у Москву, напише: – Цела година прошла ми је као најсрећнији дан…

Уместо леда и снега, пустих пространстава тајге и бескрајне степе, у Сибиру дочекале су ме приче о чежњама и немирима тако уобичајеним и људским.

Гледао сам чаробну Ангару, а срце ме вукло Дону… Те пусте и бескрајне, немирне дубодолине људске душе, и неиспитане, пуне изненађења, као сибирске реке и планине…

Јесењег раног поподнева, на аеродрому у Иркутску, после шест сати лета од Москве, 6.000 километара преко Урала и азијских степа, безмало до монголске границе, видео сам срце Сибира. Одозго, са неба, била је то земља светлуцавих река и језера, црних шума и покислих степа, бескрајно дугих, снегом огрнутих планинских венаца, доле, на аеродрому, земља хладног ветра који је бријао писту, и сибирских брвнара, шарених, украшених прозора, које су се под ниским облацима губиле међу белим брезама по околним брежуљцима.

С неба, пали смо у далеку непознату земљу, у Иркутск, град на Ангари, центар руске области велике као Британија и Француска заједно, у коме живи 700.000 становника.

Главном иркутском улицом, пространим булеваром, широким као бескрајне тајге око града, дугим седам километара, у касно поподне и нема много возила. Пројури по која лимузина са затамњеним стаклима и воланом на десној страни, по нека “лада” замакне у споредну улицу, међу блокове сивих соцреалистичких зграда, оронулих фасада, грађених све налик једна другој…

У једној од споредних улица, на путу ка кући кнеза Волконског, са стране остане и споменик Лењину, а одмах иза, у ушореној уличици већ су наређане сибирске куће, јарким бојама измолованих спољних зидова и прозора, сивих кровова, свака са тек малом окућницом, и оградом која заклања поглед у двориште.

Кућа кнеза Волконског грађена је од дрвета, још пре 170 година у селу Урик, у степи иза града, па је онда расклопљена и на лађама пренета у Иркутск, да буде дом кнеза Волконског и његове породице, тек пошто је, као декабриста, царев противник, кнез у Сибиру одробијао десет година тешког рада и пошто је стекао мало слободице.

Када је 1856. године кнез амнестиран, оставио Иркутск и вратио се у Москву, свом старом дому, кућу је купио богати трговац, касније је била дом ратне сирочади, па касарна козака, у време Стаљина дом за равно 20 руских породица, а сада је музеј декабриста, осиромашених племића који су се 1818. године дигли против цара, 1825. у крви поражени, једни повешани, други протерани у Сибир. Једна кућа, а читава историја Сибира у њој.