БАЈКАЛ, СВЕТО МОРЕ СИБИРА (други део): Испод мрких планина, у степи богом благословене Кадиљне

13.01.2015.

…из књиге „Љубомирова земља“

Ноћ смо, после шездесетак километара пловидбе Ангаром и проласка кроз врата као уклесана у брдо, кроз која велика река, ширином од 860 метара истиче из Бајкала провели у пристаништу . Тек ујутру, када је кроз прозор кабине брода „Александар Вампилов” свануло, видео сам бајкалско, сибирско пристаниште. Пар огромних, зарђалих, старих бродова, одавно везаних да ту сатруну, неколико сивих дрвених кућа на обали, мирис Бајкала у кабини, лагано љуљање брода на језерским таласима и – то је било све.

Горе, ка северу, на све стране пуцала је пучина огромног, простором несхватљивог Бајкала, старог двадесет милиона година, језера дугог 636 и просечно широког 70 километара, најдубљег на свету…

Ја Боже, пусте ли ширини, пусте ли дубине… Ја Боже, колико места да душа, неспутана, лута плавим пространствима, кроз измаглицу чаробног бајкалског јутра.

Под јутарњом свежином испловили смо ка северу. Градић Листвјанка, скупине сибирских кућа разбацаних по удолинама око обале, ушушканих у жуте и црвене листопадне шуме које су сезале докле год се оком видело, остао је са наше леве стране. Десно, десетинама и десетинама километара преко воде, далеко, гледали смо снежне врхове високих, дивљих и дивних забајкалских планина.

Прва тачка пловидбе је место Кадиљна, које је, у ствари, део Прибајкалског националног парка у који се може ући само са специјалном дозволом. На дрвеном пристаништу, испод тамно плаве планине покривене смрчевом шумом чији су врхови парали небеса заклоњена облацима, а брежуљци се спуштали све до таласа Бајкала, на обали посутој „безбројним расутим шкољкама“, која баш по свему личи на донски спруд под кућом Мелехових, чекао нас је Волођа, чувар националног парка, који је са супругом Наташом и ћерком Дашом једини стални становник Кадиљне.

Волођин дом је степа, притешњена између језерских таласа и мрких планина, помало валовита, па онда понегде равна и затегнута, изрецакана повремено удолинама којима планински потоци отичу у Бајкал. Иза брега покривеног ретким стаблима борова, или „сасне“, како ово дрво зове Волођа, назире се сиви кров њихове куће и испод ње сибирско сеоце од још само пар већ одавно напуштених домова у које мештани који су се одселили у Листвјанку или у Иркуск ретко сварате, и то обично за летњих месеци, или зими, када Бајкал заледи.

Доле, Бајкал је, плећат и миран као море, моћан у својој снази и величини, ваљао таласе који су, један за другим, љубили обалу богом благословене Кадиљне…

У кући Волође и Наташе, са чијег прозора поглед пуца право на плавкасту пучину, четири су простране собе, строго затегнуте и једноставно намештене, иза је, мало склоњена од очију „бања“, дрвена кућица, сауна са зиданом пећи у средини главне просторије. Још иза је штала са четири краве и у штали шпорет који се ложи зими, кад температура на Бајкалу падне на минус 35 или минус 40 степени, да се стока не посрзава.

И, заиста, не би се та кућа много разликовала од оних у којима живимо са ове стране Урала, да није танке борове коре, пажљиво скидане с стабала, без чворова и добро испеглане којом су зидови кухиње обложени од пода до плафона. Тај ентеријер и јаки сибирски чај којим нас Наташа служи, дају читавој кући укус дивљине и даљине, света и простора ван наших схватања и навика.

Иза куће и дашчане ограде, у заветрини у којој је трава нарасла до колена је стари Волођин „Газ“ који је за летњим месеци сасвим бескористан јер около нема путева и који Волођа користи тек зими, када се на Бајкалу створи ледена кора, па се тек тада може отићи до Листвјанке или до Иркустска.

– Од децембра до априла лед је до обале дебео и до метар и по, даље ка средини језера до метра и тада није страшно путовати језером. Од обале до обале, од Листвјанке па све до горе до Северобајкалска, магистралом по сред језера дугом 600 километара иду и камиони и аутобуси пуни народа, а када ветар одува снег, кроз лед се сасвим лепо виде језерске дубине – прича Волођа.

Прве сталне комшије Волођине породице су на 12 километара ка Иркутску, низ обалу језера, у селу Баљшие Кати, и на 18 километара северно, у селу Баљшое Голоусное. Наташа, Волођина супруга, дипломирани биолог, каже да је после пуних 11 година проведених овде у тишини и самоћи Бајкала, задовољна животом у Кадиљни.

– Овде је све добро, нама ништа не недостаје – каже спокојно.

У Волођиној кући струје имају једино кад дуне ветар са Бајкала и покрене лопатице ветрњаче. Волођа и Наташа, када нису заокупљени свакодневним послом, у кући читају руске класике и – нашег Павића.

(наставиће се…)