БАЈКАЛ, СВЕТО МОРЕ СИБИРА (четврти део): Само да легнем на земљицу, међу травке, да одоздо гледам сибирско небо и беле облаке

04.02.2015.

Фото: З. Шапоњић

Хужирске куће около, све налик једна другој, редом, сакривене су иза високе дрвене ограде састављене од пармака сложених један уз други. Све су то невелике једноспратнице униформно прекривене сивим таласастим таблама салонита, испред неких, под прозором је баштица још пуна црвених и жутих цветова, испред других је само прашина и по која травка испреламана од силних удара сибирских ветрова, танка као паукова мрежа, пожутела на крају прекратког хужирског лета, главе окренуте ка мајци, сибирској земљици.

Просте су те сибирске кућице у Хужиру. Изукрштана брвна или борове облице, зидови испуцали од киша и снегова, а само су прозори на свакој од тих кућица, у којима народ хужирски проводи дуге ледене сибирске зиме, другачији, на свакој различити, као да је неко некада прописао да све куће у селу буду исте, а само прозори различити. Сваки од прозора украшаван је дуго и вешто резбареним дашчицама, правим тракама орнамената, које су после фарбане, неке у јарко плаво, друге у жуто, црвено, бело…

И само ти прозори, и ништа друго, улепшавају куће и читаво село, претварајући хужирске блатњаве улице у праве галерије дела овдашњих мајстора дрворезбара.

У једној од споредних уличица које, широке као славни Дон код Ростова, излазе на главну Бајкалску, дочекала нас је Валентина Владимировна, професорица географије. Каже, 31 годину је у школи, некада је у клупама било и до 700 ђака, овог првог септембра у школу ће тек њих 230.

Фото: З. Шапоњић

Брдо изнад самог села, са пар великих борова који наткриљују високу стрму обалу коју лагано поткопава Бајкал, за Бурјате, народ из Хужира, је посебно место. У ствари, Ољхон је свето место шаманизма целог северног света, религије Бурјата, која је истовремено и архаична техника екстазе, мистика и магија…

-Добро дошли у земљу Бурјата, желим мир и добро здравље вама и вашима- дочекао нас на брду изнад Хужира Валентин Владимирович Хајдајев, шаман хужирски.

Крај упаљене ватре која је за шамане и храм и молитвеник, Валентин запева стару бурјатску песму о души народа, о лепоти природе и осећањима човека…
-Кад је сунце изнад планина, оно јарко земљу обасјава- почиње песма шамана.

Валентинов леви палацподељен је на два дела, на два нокта, знак неба да Валентин има способност да буде шаман. Исти такав знак ан палцу имао је и његов прадеда- шаман.

Хагдајев дуго прича о славним временима његовог народа, оним када су Бурјати насељавали просторе од Тихог океана до Дунава, од Лене до Кине, онда када је кинеска империја равно хиљаду година покушавала да их покори.

По бурјатској легенди, први шаман био је орао који је летео између неба и земље и било му је тешко да носи дар шаманизма, па га је предао жени чувару ватре. Она, Одетон, била је Тунгуска, и дар је предала мужу Бурјату.

Фото: З. Шапоњић

Друга бурјатска легенда коју смо слушали на брду изнад Хужира и Бајкала, говори о Бурјату који је свог сина претворио у орла и послао га на Тибет да се тамо упозна са религијом. У повратку, уморни син, орао, угледа у пустињи мртвог коња, слети, почне да кљуца лешину, оскрнави је, разбесни оца који одбије да сина врати у човека. Бурјати од тада мисле да је орао човек и да разуме живот људи.
-У околини Хужира, током истраживања педесетих година прошлог века, на једном гробљу нађене су кости орла, сахрањеног са свим почастима, као човек… – чули смо касније наставак ове чудне шаманске приче у музеју у Хужиру.

У селу на обалама Ољхона, у коме живи 1200 душа, ручали смо у кући Никите Бенчарова који је пре двадесетак година био шампион Русије у стоном тенису. У дворишту Бенчарових, а Никита у Хужиру живи са супругом и двоје деце, мали Бенчарови и њихове комшије Руси играју се са малим Бурјатима…

Руси су на острво стигли почетком прошлог века, сада их је на Ољхону половина… Код Никите, у некој од дача које је подигао на брежуљку ка северној страни села, пансион од 15 долара. Гостију, каже, има, избије по неко сваки дан, једни од Иркутска, други са Забајкалска, трећи бродом, одозго са севера, од Севернобајкалска…

Фото: З. Шапоњић

Улица Пушкина сасвим је на северу Хужира. Дуга је 400, широка тридесетак метара. У рано поподне, на касно августовској припеци, сасвим је пуста и тиха, без знака живота. И мали Сашењка који однекуд, из дворишта или пустог пашњака у трену изрони на улицу, исто толико брзо нестане иза дрвене капије прве куће, уплашен ненаданом појавом гостију. Левим крајем пешчане улице, гледано ка истоку, су високи дрвени стубови којим од пристаништа, где је главни агрегат на нафту, струја стиже на крај Хужира. И десно и лево су брвнаре, испред неких од њих су ограде сасвим нове, жуте од борове смоле, испред других, дрвене капије су скоро пале, труле, неке прековане даскама, знак да су домаћини давно отишли, вероватно ка Иркутску и Братовску, одвела их индустријализација.

Горе, при самом врху, Бајкалска улица изненада се шири, претвара у песковити трг на коме је споменик Црвеноармејцу, иза споменика је продавница у којој се сем двадесетак врста вотке, пива и вина може купити и хлеб, и месо, и сувенири. Мало ниже, ка Бајкалу је Улица Горког, на углу је библиотека. И Улица Горког је иста као и Пушкинова, само што се она лагано спушта право ка језерској обали…

И, тек на Главној улици, у касно поподне, мало пре него што смо испловили, срели смо грађане Хужира. Њих неколико. Две бакице, које су савијене до земље, кући носиле хлеба из магацина, младу прелепу Бурјатку, дуге црне косе, коју је бајкалски ветар забацивао преко њених леђа, још једну Бурјатку која је поред барица осталих иза кише гурала колица са својим сином, коме се на челу, међу окицама, и из даљине види да су и његови родитељи и он потомци старог Џингис кана. Видели смо и још једног малог, мусавог Хужуријанина коме кроз ограду вирио тек прћасти носић и око… По лаганој, касно летњој доконој припеци, мир у хужирским улицама сасвим лагано обузме душу сваког ко се на њима нађе…

Фото: З. Шапоњић

Није лако растати се са Хужиром. У његовој прашњавој, широкој, прелепој улици, међу оперваженим прозорима, у исконском миру за којим вапимо читавог прекратког живота, остане део душе…

Из Хужира, са највећег острва Бајкала, ка североистоку испловили смо у касно сунчано послеподне. Водом, поред простране црне тајге која је замицала докле око сеже.

Ех, те црне, понекад тамно, или сасвим светло плаве, или зеленкасте сибирске тајге. Та мора заталасаних шума поред бајкалских обала. „Сила, снага и чар сибирске тајге није у дрвећу гигантских размера нити у гробној њеној тишини, већ у томе да само птице селице знају где јој је почетак и крај“, записао је некад о сибирским тајгама велики Чехов.

Тек много касније, док је сунце тонуло за планине западне обале Бајкала, пред очима пукле су нам ољхонске степе разастрте по бреговима које је стари Бајкал милионима година као ножем засецао и које личе на векне хлеба поређане поред обале, пресечене на пола…

Доле, под бродом, Бајкал је беснео, пенио, тукао о прамац, а тамо преко, у степи, у општем миру касног поподнева, под још топлим сунцем излежавала су се говеда Бурјата, сточара, из чијег су се села, уз саму тајгу, под планином, сијали тек бели кровови… Утопљени у свеопштем складу људи, њихових домова, природе…

Фото: З. Шапоњић

Срце ме је, као да га је неко, отуд из даљине гвозденом шаком зграбио, вукло на степу… У њено меко и топло крило… Само да легнем на топлу земљицу, међу жуте травке, да одоздо гледам плаво сибирско небо и беле облаке који су пловили ка југу…

Пловили смо читаве ноћи, још 180 километара на север, а пустом Бајкалу краја нема. Покушавам на броду да схватим бајкалске даљине.

Ујутру, осванули смо сада већ уз источну обалу Бајкала, у Чивиркујском заливу, између копна средње Азије и бајкалског полуострва чудног имена – Свети нос. (наставиће се…)