ЗЛОЧИН БЕЗ ПРАВЕ КАЗНЕ: Две и по деценије од стравичног покоља Срба у Госпићу
Фото: Срна
Документационо-информативни центар „Веритас“ подсјећа да се навршава 25 година од када су у јесен 1991. године хрватска војска и полиција у Госпићу и околним мјестима одводиле српске цивиле из њихових кућа и станова и убијале их на разне начине.
Према подацима „Веритаса“, у јесен 1991. године убијено је најмање 124 лица српске националности, међу којима и 38 жена, од којих скоро половина 17. и 18. октобра.
Ликвидирани су углавном виђенији Срби, судије, тужиоци, директори, новинари, полицајци, пензионери, који су били лојални новоуспостављеном хрватском режиму. Међу ликвидиранима су и десет брачних парова.
До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 50 ликвидираних, док се за осталима још трага.
Са ликвидацијама српских цивила био је упознат политички, војни и полицијски врх хрватске државе.
Након што су припадници ЈНА, крајем децембра 1991. године, пронашли 24 угљенисана леша српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих свјетских медија и хуманитарних организација, и представници међународне заједнице, под чијим „притиском“ је тадашњи предсједник Хрватске Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.
Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце тих убистава, случај је врло брзо стављен ад акта, а тијела убијених су из примарних премјештана у секундарне гробнице, које још крију око 80 неидентификованих тијела.
Тужилаштво Хашког трибунала, убрзо по оснивању, водило је интензивну истрагу о овом догађају и случај је, прије него је оптужница подигнута, уступљен хрватском правосуђу.
Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва. Они су оптужени за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 лица.
Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци из марта 2003. године, осуђени су тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу Тихомир Орешковић на 15 година, тадашњи командант 118. бригаде Хрватске војске Мирко Норац на 12 година и тадашњи комадант Друге бојне Стјепан Грандић на 10 година затвора.
Истом пресудом суд је, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и Ивицу Рожића за ликвидацију тројице Срба из Карлобага, који су 25. октобра 1991. године убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је против Милана Чанића одбио оптужбу због одустанка тужиоца.
Приликом одлучивања о казни, суд је као отежавајуће околности свој тројици осуђених узео чињенице да су жртве били цивили, као и број безразложно ухапшених и усмрћених, те да су лешеви убијених са локације Пазариште премјештени, а лешеви убијених на локацији Липова Главица запаљени и остављени да их развлаче животиње.
Суд је оцијенио да је један дио тих лешева разбацан на сметлиште Разбојиште, а један дио одвезен на непознато мјесто, да је чак четворо дјеце остало без оба родитеља, да је убијена цијела једна породица, да је имовина одведених и потом ликвидираних цивила уништена, а у њихове станове усељени други људи.
С обзиром на све то, „Веритас“ поставља питање колико би један хрватски војник требао да убије српских цивила и којим начином да би добио максималну казну затвора.
„Поставља се и питање зашто нису процесуирани и остали за које је `ван сваке сумње` у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности“, наводи „Веритас“.
У саопштењу се напомиње да је таквих више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, као што се то ради у другим случајевима и у другим државама региона.
Из „Веритаса“ наводе да породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава и онеспокојава сазнање да је, по правоснажности пресуде „госпићкој групи“, тадашњи предсједник Хрватске Стјепан Месић помиловао осуђеног Грандића, ублаживши му казну за двије године, коју је већ одавно и издржао.
Осуђеном Норцу, којем је 2010. године казна за овај и случај „Медачки џеп“ обједињена на 15 година затвора, омогућен је скоро нормалан живот у затвору /студирање, вјенчање, прослава рођења и крштења сина у родном селу пред великим бројем званица, од који су неки били на високим државним функцијама и то под пажњом свих медија у Хрватској/.
Осуђени Орешковић је дуже времена, због наводне болести, умјесто у затворској болници, провео на слободи, а у затвору је из затвореног, противно правилима, премјештен у полуотворено одјељење.
Норац и Орешковић су од 2011, односно од 2012. године на условној слободи, док се, с друге стране, ништа не предузима у проналажењу посмртних остатака њихових жртава.
У Госпићу је, према попису становништва из 1991. године, живјело 9.025 људи, међу којима је било 36 одсто Срба и три одсто Југословена.
Према попису из 2011. године, у том граду је живјело 12.745 људи, међу којима је нешто мање од пет одсто Срба, а Југословена и нема.
